ПОПОВИЋ Душан – новинар, позоришни критичар, управник СНП (Нови Сад, 1. XI 1921 – Нови Сад, 31. VIII 2014). Основну школу завршио је у НСаду 1931; гимназију је похађао у Сремским Карловцима (1931-1933) и Бгду (1933-1939). Студије грађевине отпочео је на Техничком факултету у Бгду 1959. и укључио се у напредни студентски покрет. Као добровољац учествовао је у априлском рату. У Народно-ослободилачком покрету је од првих дана устанка 1941. Завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ у Бгду (1947-1949). Непосредно по ослобођењу НСада организовао је рад ТАНЈУГ-а за Војводину и био први његов директор. Убрзо је прешао у Бгд, у „Борбу“, у којој је био новинар, уредник културне рубрике и дописник из Скопља, Сарајева, са пруга Брчко–Бановићи и Шамац–Сарајево, током чије изградње је био главни и одговорни уредник дневног листа „Борба” на Омладинској прузи Шамац–Сарајево. Потом је био стални дописник „Борбе“ из Лондона и Рима, генерални директор Радио телевизије Бгд и председник Савеза новинара Југославије. Као политичко-партијски радник члан је најпре Агитпроп-а ПК КПЈ за Војводину, касније руководилац Комисије ГК СКЈ за рад СК у области културе, секретар Општинског комитета СКВ НСада, члан ПКСКВ ЦК СКЈ, члан Извршног комитета Председништва ГК СКЈ и Председништва ЦК СКЈ, председник Комисије ЦК СКЈ за идејни и теоријски рад у СКЈ, председник Председништва ПК ССРНВ, члан Председништва ПК СКВ. Био је амбасадор СФРЈ у Шведској. У времену од 1. I 1953. до 30. I 1954. био је управник је СНП, затим председник Савета за културу Војводине, председник Културно-просветног већа Скупштине Војводине и први председник Савета Међународне трибине „Социјализам у свету“ у Цавтату. Зачетник је идеје о Југословенским позоришним играма, председник Покрајинског одбора за прославу 150-огодишњице рођења и 100-годишњице смрти Јована Стерије Поповића, један од оснивача Стеријиног позорја, дугогодишњи члан његовог Главног и Извршног одбора и Оцењивачке комисије. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Војводине. За нешто више од г. и по дана, колико је провео на дужности управника СНП, могуће је уочити значајне промене у репертоарској политици: много већа пажња посвећује се нашој савременој драми, домаћој и светској класици, врхунским вредностима домаће и иностране оперске литературе. Само током овог периода изведено је шест премијера савремених домаћих драмских дела (Људи без вида Ј. Кулунџића, Ка новим обалама М. Васиљевића, На западним котама Ј. Коњовића, Над попом попа Б. Чиплића, Живот у гробу З. Вељачића, Клајнова драматизација Веселиновићевог Хајдук-Станка) према укупно пет, колико их је дотада приказано на сцени СНП после Другог светског рата. На репертоару драме СНП налазе се истовремено и дела Стерије, Војновића, Веселиновића, Нушића, Крлеже, Шекспира и Молијера, а на репертоару Опере дела Готовца, Доницетија, Гуноа, Вердија и Пучинија. Интересовање за домаће драмско стваралаштво постаће и остати и најизразитија карактеристика њјеговог укупног бављења позориштем и позоришном критиком. Прве написе објавио је непосредно после ослобођења у „Младости“ и „Књижевним новинама“, а касније наставио као стални позоришни критичар ЛМС, „Позоришта” (НСад и Тузла) и „Сцене“. Већ на почетку свог позоришно-критичког рада определио се за један њен вид посве другачији од устаљеног типа дневног, новинског приказа. Одлучио се за одговорнији и тежи приступ, усмерен ка целовитијем, свеобухватнијем сагледавању и вредновању позоришног чина и друштвених односа и појава које прате или произлазе из бића савременог театра, за тзв. часописну позоришну критику. Јасних естетичко-литерарних ставова, који имају све квалификативе чврстог емпиријског суда, П. теоријско-критички приступи разматрању суштине и улоге нашег позоришта у обављању широке друштвене мисије значајни су колико због његовог дугогодишњег пажљивог испитивања неразлучивости и узајамне зависности театра, друштва, времена, револуције и радом ослобођеног човека, толико и због доследне примене анализе свих, или скоро свих, делова представе и инсистирања на њиховој комплементарности. Да би што дубље проникао у укупност односа тако густо испреплетених у драмском тексту и његовој сценској уобличености, П. са склоношћу истраживача посеже за многобројним изворима, како би што прецизније представио писца и дело, али и друштвено-историјске околности у којима је оно настало, не превиђајући – поготову ако је представа изведена ван наметнутих оквира сцене-кутије – да читаоца упозна са местом и простором у којем је приказано и како га је публика прихватила. Оштар када полемише са њему туђим и неприхватљивим ставовима, жестоко се супротстављајући философистима театра, њиховом идејном кортешијанству, тежњи за глорификовањем лажних вредности, књижевном ексхибиционизму, импровизацијама са „тезом“, вулгаризацији лика, редитељском немару према тексту и помодној артифицијелности, он се залаже за театар који својом свеукупношћу произилази из живота. „Позориште је као живот, променљиво и непоновљиво“, пише П. у Домаћем драмском току. „Инсистирати увек и изнова на идеолошкој схеми према којој су агресивност и насиље саставни део извођења и сценског језика, церебралним планом потлачити сценски живот глумца и драмског колектива, значи свођење бескрајног богатства свеобухватног позоришта на физичко-технолошку једностраност, на једноличну театарску технологију, на сценократију, на нешто што је дехуманизовано и неживотно и у свом бесмислу непозоришно. Најлакше је бежати од живота! Напротив, позориште му мора прићи што ближе и не сме жмурити пред животом. Оно позориште које је хтело да буде народно, никада није било испод нивоа праксе и идеологије најширих слојева“. Осим тога, као део живота „савремено југословенско позориште је позвано да развија критику свега догматског ради јачања социјалистичког самоуправљања“, пошто ни само није остало поштеђено разних манипулација. Спреман да уз јасно изречен став уважи, прихвати или подржи уверљиво образложено мишљење других, он својим позоришним критикама отвара, подстиче и омогућава дијалог. Писане виспрено и крајње акрибично оне, неретко, имају независну литерарну егзистенцију. Одликован је Орденом Републике са златним венцем, Орденом заслуга за народ са златним венцем и другим високим домаћим и страним одликовањима. Добитник је Повеље са Стеријином медаљом и Стеријином значком, Октобарске награде НСада и др.

БИБЛ: Сцена и стварност, НСад 1959; У позоришту, НСад 1974; Култура од отуђености до живота, НСад 1978; Оснивање Позорја, Дневник, 17. IV 1980; О Српском народном позоришту, Српско народно позориште 1861-1981, НСад 1981, с. 3-12; Домаћи драмски ток, НСад 1984; Летопис о Влаовићима, НСад 2006.

ЛИТ: А-м, Нови управник СНП, НС, 1953, бр. 55-56, с. 8; С. Селенић, Душан Поповић: Сцена и стварност, Борба, 7. II 1960; Ј. Виловац, Душан Поповић: Сцена и стварност, Дневник, 7. II 1960; Б. А. Поповић, Душан Поповић: Сцена и стварност, Књижевне новине, 8. IV 1960; Л. Дотлић, Душан Поповић: Сцена и стварност, НС, 1960, бр. 150-151; Д. Ређеп, Душан Поповић: Сцена и стварност, ЛМС, 1960, књ. 386, с. 210-212; Ф. Пашић, Живот у узајамности, Борба, 12. V 1973; М. Радоњић, Позориште је колективни чин, Позориште, НСад, 1973, бр. 10, с. 7; М. Радоњић, Над књигом једном, опет и поново, Руковет, Суботица, 1976, књ. XLIII, св. 1-2; Ф. Пашић, Позориште или узајамност, Сцена, 1976, бр. 1, с. 97-98; М. Радоњић, Душан Поповић: У позоришту, Одјек, Сарајево, 1976, бр. 5; М. Радоњић, Сваконоћја, НСад 1977, с. 92-96; М. Радоњић, О позоришту као животу, Сцена, 1985, бр. 5, с. 225-227.

М. Р.