ПОПОВИЋ Ђорђе Даничар – књижевник, новинар (Буковац, 20. X 1832 – Београд, 25. III 1914). Брат му је познати лингвиста Ђура Даничић. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима, Сегедину, Згбу, а матурирао у Бечу, где је завршио и студије права. Потом се бавио новинарством и књижевним радом у НСаду. Био је сарадник и уредник „Седмице” (1854-1858), „Српског дневника” (1859-1861), поретач и уредник „Данице” (1861-1871), уредник „Напретка” (1864-1869), „Српског народа” (1869-1872), „Србадије” (1881-1883) и сарадник многих других листова и часописа. Политиком је почео да се бави 1861. Био је посланик у Хрватском сабору као припадник Угарско-хрватске уставне странке. У младости је био привржен Милетићевој странци, али је касније био њен велики противник па је прешао на страну конзервативаца. Г. 1870. је покренуо свој лист „Даница”, који је стекао значајан реноме у време српског романтизма. То је био први српски часопис за забаву и књижевност који је штампан Вуковим правописом, а часопис је пратио кретања у српској и европској књижевности. Надимак Даничар добио по том часопису. Када је напустио уредништво листа постављен је за школског референта за мађарску војну границу. Г. 1872. је прешао у Бгд, где се интензивно бавио новинарством и књижевношћу. Радио је за лист „Вардар”, у Панчеву за „Панчевац” и уређивао је за књижару Браће Јовановић едицију „Народна библиотека”, а редовно је слао дописе за новине у Бечу, Пешти и Прагу. Од 1876. радио је као чиновник Прес-бироа, затим је 1887. био секретар Министарства спољних послова, а 1888-1889. је био генерални конзул Краљевине Србије у Скопљу. Пред крај радног века истовремено је радио као кустос Народне библиотеке и као дворски библиотекар. Бавио се превођењем са шпанског (преводио Сервантеса, а написао је и рад Српски трагови у шпанском језику), са француског (В. Игоа, Ж. Верна), са руског (Гогоља, Љермонтова, Сторожника), са пољског (Стахурског), са мађарског (Лукачија, Алмашија, Чепрегија) и са словеначког (Ерјавеца). Почасни члан МС постао је 1863, члан Књижевног одељења 1864, а од 1862. био је дописни члан Друштва српске словесности и од 1864. Српског ученог друштва. Члан ПО СНП био је 1861-1862. Супруга му је била глумица Марија Цветковић (в). У СНП су играни његови преводи: Ђеша, Јеша и Неша (и посрбио) (в), Риђокоса (в) и Четири писмена (в).

БИБЛ: На позоришне рецензије у „Србском дневнику”, Даница, 1864, бр. 3. с. 49; Стара Србија, 1878;  Речник српскога и немачкога језика: I Немачко–српски део, Панчево 1879, II Српско–немачки део, Панчево 1881; Турске и друге источанске речи у нашем говору, Бгд 1884; Уцена Српства у руској политици, 1886; Историја српског народа, 1892; Историја Црне Горе, Бгд 1896; Кнез Милош Велики, Бгд 1899.

ЛИТ: Ђ. Малетић, „Ђеша, Неша и Јеша” од Ђ. Поповића, Грађа за историју Српског народног позоришта, Бгд 1884, с. 124; Ђ. Малетић, Лудница, Грађа за историју Српског народног  позоришта, Бгд 1884, с. 299; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 3. VI 1862. г. „Ђеша, Јеша и Неша, Даница, 1862, бр. 16, с. 267; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 24. VI 1862, „Ђеша, Јеша и Неша, Даница, 1862, бр. 18, с. 298;  А-м, Риђокоса, Ново Позориште, 1910, бр. 15, с. 214-215; М., Риђокоса, Ново Позориште, 1910, бр. 17, с. 223; Б. Ролер, Кратка историја нашег Срп. нар. позоришта, Јединство, 3. VI 1921; Д. Кириловић, Српско народно позориште први пут у Суботици, Југословенски дневник, 1930. бр. 109, с. 11; П. Марјановић, Тако је то некад на Итаки било, Позориште, НСад, 1970, бр. 1, с. 14; П. Малетин, Књижевно одељење – Ђорђе Поповић Даничар, Рад МС, 1975, св. 11, с. 49; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, НСад 1980, с. 175-180; И. Веселинов, „Даница” — садржај и предметни регистар, НСад 1984.

М. Л.