ПОПОВИЋ Јован Стерија – комедиограф, писац историјских и националних драма, песник, прозни писац (Вршац, 1/12. I 1806 – Вршац, 26. II / 9. III 1856). Био је и издавач шаљивих календара „Винко Лозић“, полемичар, професор и адвокат у Вршцу, професор природног права на Лицеју најпре у Крагујевцу, затим у Бгду, стварни организатор школства у Србији уставобранитељског времена као начелник Попечитељства просвештенија, писац школских уџбеника, писац реторике (остала у рукопису), један од оснивача првог сталног позоришта у Бгду („Театра на Ђумруку“), један од оснивача Друштва србске словесности (претече Српске академије наука), писац трактата из области организовања научног рада и истраживања, учесник у оснивању Читалишта београдског и његових „Новина“ (чији је био сарадник), један од оних који су на чвршће ноге поставили Народну библиотеку у Бгду, сарадник неколиких тадашњих српских периодичних публикација, културни посленик широког размаха и акције, визионар културног развитка свога народа у неколико врло битних области, а све с намером да његов народ снажно закорачи у сферу културних народа. Рођен је у Вршцу од оца, упола или можда и сасвим, асимилираног Грка или Цинцарина, Стерије, трговца, који се, по предању, у Земуну, пре пресељења у Вршац, још презивао Папаз, и мајке Јулијане, кћерке једног од најзначајнијих српских сликара XVIII века Николе Нешковића, удовице сликара Василија Недељковића. Иако је по очевом имену добио надимак Стерија, који му је касније постао нешто слично књижевном имену и као такво заменило и његово име и презиме, био је у ствари мајчин син. У Вршцу је учио четворогодишњу основну школу и завршио три разреда „граматикалне“ школе, па је ова тада укинута и настао је двогодишњи прекид у његовом школовању. Затим је школовање наставио изван Вршца. Четврти разред учио је у Сремским Карловцима, пети и шести разред тадашње средње школе у Темишвару, где су се око Димитрија Тирола окупљале Вукове присталице. Ту је настало и прво објављено Стеријино дело – Слези Болгарији 1825, а у рукопису је остала збирка превода са новогрчког Седмоструки цветак борећим се Грцима, док је Содружество љубитеља књижества србског у Темишвару, нешто касније, кад П. већ више није био тамо, 1830, било издавач његовог дела Наход Симеон. После Темишвара отишао је у Пешту, јак мађарски културни центар, али и седиште Матице српске и „Летописа“. Ту је учио филозофију, односно седми и осми разред гимназије, чиме се завршило ђачко странствовање. У малу варошицу вратила се личност коју је странствовање надахнуло, подстакло, дало нове видике да сагледа домаћу средину и нарави. Ова вршачка деценија, коју је провео делом као професор латинског језика делом као адвокат, је период интензивног П. књижевног стварања, које се није прекидало од темишварских дана. У јесен 1840. почиње његов осмогодишњи боравак у Србији: најпре је прешао за професора природног права на Лицеју у Крагујевцу; када је Лицеј са завршетком школске 1840/41. премештен у Бгд, са њим се преселио и П. Одмах је, што сам што заједно са другима, предузео иницијативу за оснивање културних установа, међу њима и позоришта. Стеријино драмско стварање наводно не почиње тада, нити његова позоришна дела тада први пут излазе на позорницу. Тако се тврди да је, на пример у НСаду школске 1825/26, дилетантско позориште наставника Нићифора Атанацковића, у којем су глумили ученици IV разреда гимназије, извело дела Невиност или Светислав и Милева и Милош Обилић, мада су та дела штампана тек 1927, односно 1928, што значи да су можда могла бити играна по рукопису. Од тада су па до почетка рада Театра на Ђумруку (на београдском савском пристаништу) П. дела на репертоару забележених и незабележених дилетантских дружина, посебно новосадског Летећег дилетантског позоришта, које допире и до Згба. Када је 15. XII 1841. у „Србским новинама“ објављен апел и конкурс за глумце, драмске ствараоце и преводиоце, П. је, без награде, која је за поједини комад износила до 15 дуката, Театру На Ђумруку поклонио за извођење Смрт Стевана Дечанског, Превару за превару, Женидбу и удадбу, Волшебног магарца и Ајдуке, своја нова дела која дотад нису нигде извођена, као и жалосну игру Владислав и шаљиву Симпатија и антипатија. У првој сезони Театра на Ђумруку – 1841/42, заправо док зграда није изгорела и представе престале, изведена су укупно 53 позоришна комада, од којих је 13 било његових. Он је такође преводилац неколико страних позоришних дела, до чега он сам, изгледа, није много држао јер нити их је чувао, као своје оригинале, нити их сам игде помиње. За П. место у тадашњем књижевном и позоришном животу карактеристично је да је „читајући публикум“ познавао поједина његова дела већ из претходног читања у тој мери да је, на пример, на представи Светислава и Милеве, првог објављеног позоришног дела из младости (1927), које је П. за извођење у Театру на Ђумруку мало прерадио и на драмском плану и у дијалогу, један део публике, знајући објављени текст наизуст, хтео да исправи глумце сматрајући да греше. Пожаром који је уништио зграду Театра на Ђумруку прекинуто је (и завршено) П. најкомплетније ангажовање у позоришном животу. Раздобље његовог живота од 1842. до 1848. испуњено је интензивним радом на организовању основног и средњег школства у Србији. Он је творац Закона о народним (основним) школама (1844) и Закона о гимназијама (1844), пише уџбенике и извршава још много послова. Може се рећи да је основно и средње школство у Србији, с малим изменама, радило по П. концепту пуне три деценије. И поред своје пуне ангажованости на тим пословима, он је знатно помогао да дође до представа Ђурковићевог позоришта у Панчеву и Бгду од маја 1847. до марта 1848, мада његово ангажовање око позоришта више није имало све оне димензије као у Театру на Ђумруку. Његовим Милошем Обилићем је то „Позориште код Јелена“ и почело рад. У пролеће 1848. П., у сукобу с једном тадашњом политичком струјом у Србији која је против Срба „пречана“, разочаран ускошћу видика у односу политике на културу, подноси оставку и одлази из Бгда у Вршац. Тамо одбија понуде на неке важне функције у школству Српске Војводине, бави се адвокатуром, и касно се жени. Када су таласи мађарске револуције допрли до Вршца, постаје члан Окружног народног одбора, иако је у бити против револуције, па пред налетом мађарске војске прелази на једно време поново у Бгд, у пролеће 1849. После гушења револуције живи у Вршцу до смрти, коју дочекује такорећи на ногама. До оснивања СНП у НСаду (1861) П. позоришна дела су на репертоару путујућих и дилетантских дружина, што се може пратити по вестима у тадашњим новинама, свакако непотпуним, из Сомбора, Шапца, Новог Бечеја, Смедерева, Сремске Митровице, Пожаревца, Суботице, Крагујевца, Велике Кикинде, Ниша, Панчева, Вуковара… да и не говоримо о НСаду („Код Фазана“) или о Згбу, Сиску и Карловцу. И у Бгду од 1849. до оснивања сталног НП (1868) омладинске и високошколске дилетантске дружине, поред путујућих позоришта, имају његова дела на репертоару. За период од 1825. до 1861. могло би се закључити из сачуваних новина, сећања, мемоара, конотација и др. да је П. позоришно дело чинило кичму позоришног репертоара скоро четири деценије. За период од 1861. до 1868, односно од оснивања СНП у НСаду до оснивања НП у Бгду, на новосадској сцени је изведено 11 премијера његових позоришних дела (148 извођења), што је за оно време међу ауторима свакако још увек натпросечан број. Од тога је било 6 историјских драма са 117 извођења и 5 комедија са 37 извођења. Први је био стављен на репертоар Владислав (30. VII 1861), а највише пута је извођен Милош Обилић (43 пута). Ипак треба нагласити да су све премијере изведене у првој сезони. Са животом и радом два стална позоришта, с променом друштвене и културне климе, с новим схватањима која су донели покрети Уједињене омладине српске, Светозара Марковића, развитак друштва и ход историје, долази до промене П. места у позоришном репертоару. Он остаје на сцени оба позоришта, али у све већем друштву других писаца. Постепено се, и што је време одмицало све више, његове историјске драме потискују његовим комедијама, да би извођење драма на крају постало необичан изузетак. У П. раду на историјској драми могу се доста јасно уочити три периода. Први би био негде од 1825. или 1826. до 1830, други 1841. и 1842, а трећи од 1847. до његовог одласка из Србије, у пролеће 1848. Кад се дела прве фазе упореде са „жалостним позорјима“ савременика, она нису испод њихових него изнад њих. За драме Невиност или Светислав и Милева и Милош Обилић мотив узима из догађаја и легенди повезаних са Косовским бојем, који је био дубоко укорењен у националној свести. Комад Светислав и Милева слика последице Косовског боја и има две верзије: прву из 1827. и другу прерађену за Театар на Ђумруку, а коначно објављену тек 1848, у којој је самосталнији према Флоријану, али у драми и даље преовлађује сентиментално-наивни тон. Милош Обилић је већ у драмском погледу бољи. И сама легенда на коју се ослања нудила је трагичан успон и расплет. Трећа драма, Наод Симеон или Несрећно супружество, за коју и сам аутор каже да је рађена по народној песми, има едиповски мотив за основу. П. или није умео или није смео да зађе у понорне дубине и снажну трагику коју је нудио мотив, него је зашао у наивне мелодрамске воде, оставши као драматик недовољно импресионантан и психолошки убедљив. Ни у свом времену ова драма није нашла, као прве две, одзива код публике, и мало је играна. Ране драме су проистекле из култа народне песме, народног предања и легенде, из Рајићеве Историје, Видаковићевог романескног поимања прошлости, из начина конфронтација у Флоријановим романима, писане да се задовоље патриотска осећања савременика. Права зрелост и врхунац настају после дванаестогодишњег прекида – 1841. и 1842. и подударају се са П. најпотпунијим ангажовањем у Театру на Ђумруку. У овај период спадају четири његова драмска дела: Смрт Стефана Дечанског, на којем је дуго радио, прерађујући га после премијере 1841, све до објављивања 1849. Дечански је, по суду многих, најбоље П. драмско дело. У свом мотиву нуди и нешто шекспировско и нешто из класичних грчких трагедија. Једном тамнијем сегменту из српске историје драмска интерпретација даје димензије трагедије са снажним сликањем карактера и успешно спроведеним заплетом. „Жалостној игри“ Владислав (објављена 1843) мотив је у историји и легенди о Владимиру, српском кнезу у Зети, и Косари, кћери македонског цара Самуила, што је већ и П. претходник Лазар Лазаревић користио у својој драми Владимир и Косара. У трагедији Лахан (штампаној 1853) П. узима тему из бугарске историје. У неким судовима критике ова се драма ставља напоредо са Дечанским. Као и Дечански и као и Владислав, и ова драма одише песимистичком визијом живота, људских односа и тамним бојењем сплета догађаја у које доспевају протагонисти драмске радње. Делу се замера да има две катастрофе, два носиоца судбине, два јунака трагедије. Вероватно том времену припада и драма Скендербег (остала у рукопису, а објављена три деценије после пишчеве смрти). Дело је из албанске историје и има занимљив заплет, но њиме ни сам писац није био сасвим задовољан, па је пред смрт на рукопису записао: „Треће дејство треба прерадити, но може се и овако печатати“. Мисли се да је овај комад за пишчевог живота игран само једном у Бгду. За дела драмске зрелости карактеристичне су панбалканска тематика и помало фаталистичко осећање за човеков ход кроз живот и своје доба. Сагледане као целина, П. драме су представљале и књижевну и сценску вредност за своје доба, њима је он надмашио савремене српске драмске писце. Али оне нису у себи носиле довољно универзалног да би надмашиле пишчево време и прешле, као веће вредности, и у каснија времена. Ајдуци, као и Наод Симеон, узимају мотив из народне песме, оне о Предрагу и Ненаду, само што П. проширује тему једном сентименталном љубављу, уношењем мелодрамских епизода. Торжество Србије и Сан Краљевића Марка свечарске су пригоднице, од којих је Сан ипак нешто бољи. Из њега је и песма која је у буни 1848. постала нека врста марсељезе Срба у Угарској: „Устај, устај, Србине – Устај на оружје!“ Његова драмска дела у доброј мери су одговарала духовној клими и културној свести знатног дела позоришне публике. Када је тога нестало, П. драмска дела добијала су све више димензије историјске вредности. Његове драме дају сценичну евокацију прошлости, а комедије су му пре свега окренуте савременом животу. Док су у драмама протагонисти краљеви и властела, а радња се одиграва по дворовима или на бојним пољима, у комедијама су главни јунаци малограђани, а радња се збива у маловарошкој средини. Као што се у стварању драме могу сагледати три периода, тако се то може и у његовом комедиографском раду. Први је вршачки период, од 1830. до 1840, други београдски, од 1841. до 1847, а трећи би био други вршачки, негде од 1849. до 1853. или до смрти. Најбоље што је створио у комедиографији створио је у Вршцу, у којем се живело ритмом панонске српско-угарско-аустријске забити и бидермајерске просечности Метернихове апсолутистичке епохе. Испод устајале површине тог маловарошког живота уочио је, као продорни посматрач, сукоб који је латентно трајао у дубини друштвених конфронтација између две групе или два слоја тог српског малограђанства у Војводини: оног патријархално-еснафског, с примитивнијим стилом живљења, и оног другог који се, релативно обогаћен и већ одвојен од рада, хтео да дигне са дотадашњег нивоа и већ традиционалних оквира живота у један удобнији, тада друштвено признатији и репрезентативнији, средњеевропскији, урбанији, отменији начин живота, у живот тзв. ноблеса, односно виших и највиших слојева тадашњег аустријског друштва. И још једна конфронтација, релевантна за општу генезу П. комедиографије: она између филистарских, малограђанских схватања живота и танког, али ипак постојећег, уметнички настројеног дела тадашње српске интелигенције и њених националних, друштвених и културних погледа. Комичност смешних прециозности провинцијског ситног грађанства на јужном рубу Паноније, очију упртих у Беч и Пешту из циглама „фластерисаних“ дворишта, у космополитске манире и стил монденског живота аустријских барона и грофова и мађарске џентрије, морала му је одмалена, па даље целог живота, бити пред очима јер је баш и он један од главних репрезентаната те интелигенције, не само оним што је понео у живот од мајчине стране и из животне атмосфере њене родитељске куће и првог брака него и оним што је његов лични доживљај те средине. Првом, вршачком периоду његовог комедиографског стварања припадају: Лажа и паралажа (Будим 1830), Тврдица (прво издање, Будим 1837; друго издање, НСад 1838), Покондирена тиква (НСад 1838), Зла жена (НСад 1838). Комедије Лажа и паралажа и Покондирена тиква најважнији су репрезентанти П. комедиографског сагледавања прециозности тадашњег српског малограђанства у Војводини. Док је Лажа и паралажа нешто скромнијег продора у то комедиографско ткиво, Покондирена тиква продире знатно дубље. У обе ове комедије аутор слика своје малограђане у породичном кругу и у сукобу супротних животних идеала међу члановима породице. И у Лажи и паралажи и у Покондиреној тикви женско чељаде је носилац тежње за пробијањем, за издизањем из патријархалних и еснафских „низина“ друштвене хијерархије у горње слојеве, у ноблес, само што је у Покондиреној тикви та тежња представљена развијеније, рељефније и шире, у већем низу сцена и у већем богатству ликова него у Лажи и паралажи. Као и у првој комедији, тако и у Покондиреној тикви у породицу продиру уљези и пробисвети и распирују амбиције којима су раздиране, тамо Јелица, овде Фема. Ти уљези у њима двема учвршћују илузије о могућностима њиховог личног успона у више друштво. На разилажењу између Феминих жеља и њених могућности П. великим делом гради комику Покондирене тикве, као што је у Лажи и паралажи гради на нескладу између Јеличиних илузионистичких снова и стварности. Јелица, кад види шта се „од њеног романа учини“, прихвата стварност, додуше са жаљењем, али Фему ништа не може отрезнити. У томе је битна разлика између ове две комедије: у њиховим протагонисткињама. Интриге и заплети су у основи слични, само је у Покондиреној тикви аутор радио сериозније, па ова комедија живи живљим дахом. Ружичић је сликан истанчаније него Алекса, сложенија је личност, улога му је развијенија; па и Сара је у односу на Миту рељефнија и као лик нешто богатија. У првој редакцији Покондирене тикве, насталој још 1830, одмах после Лаже и паралаже, Ружичићев лик изгледао је друкчије. Дате су разне претпоставке како је тај првобитни Ружичић изгледао, али још увек не можемо бити сигурни да ли је нека од њих тачна. Несумњиво је само да је П. у Ружичићу исмејао славјаносербски говор „финих“ друштвених слојева, као што је то делимично учинио и улогом Алексе у Лажи и паралажи. Али постоји у ономе што Ружичић говори још једна карактеристична црта. Његов говор, поред славеносербског вокабулара, врви терминима наше псеудокласичарске поезије. Тако је П., пре Бранковог Пута, у овој својој комедији исмевачкој критици подвргао песнике „чији дух оставља своје блатно тело, па се у облаке диже да се наслаждава“, представника конзервативнијег, антивуковског дела тадашње српске интелигенције у Војводини. Али при крају следи обрт откривањем да се у ствари ради о трговачком калфи „што је служио у дућану код Јелкића и штету учинио“. П., дакле, оштрици мења правац, на штету уметничке вредности комедије. Тиме га враћа ближе лику Алексе из Лаже и паралаже, од којег га је најпре био тако успело удаљио. Ипак је пишчев поступак у грађењу Ружичићевог лика друкчији већ и по томе што је Алексина физиономија оцртана одмах на почетку комедије, док се лик Ружичића развија током целе радње, као што се и сама радња у Покондиреној тикви развија непрестано унапред, а не као у Лажи и паралажи по сценарију који је откривен већ у првом чину, на самом почетку дела. Ако је у Лажи и паралажи и у Покондиреној тикви наш писац молијеровски дао комедиографску слику смешних прециоза у њиховој војвођанској варијанти, ни онај други, патријархални слој није избегао његовом комедиографском перу. Тај слој је комедиографски представљен у Тврдици. Истина, ова комедија има и свој универзалнији смисао, али такав смисао имају, мада можда у нешто мањој мери, и Лажа и паралажа и Покондирена тиква. П. је у њему дао једну нову варијанту лика тврдице и уједно своје најбоље и најпопуларније дело. Лик тврдице разрађиван је у светској литератури и у комедији карактера и у комедији нарави, односно тврдичлук је осветљаван као психолошка или као друштвена појава. У П. комедији карактер и тип се не дају потпуно одвојити па често зависи од глумца и режије шта ће бити јаче наглашено. Чак би се могло рећи да су једне сцене ближе једној, а друге другој интерпретацији. Не треба, међутим, превидети ни чињеницу да је публика делу наметнула ново име: Кир Јања, чиме „као да није дата само важност човеку који је тврдица, него и типу који тврдичи“. А тај тип дат је у неодвојивој повезаности са регионалном средином у једном сасвим одређеном времену. Једна од регионалних координата је и национално неасимилована или полуасимилована грчко-  цинцарска особеност „јунакова“. Таква је, даље, његова сраслост са средином у којој живи – када су у питању његове „шпекулације“, такво је његово постављање изнад те средине – када поносно упоређује стару грчку културу и прошлост са српском. У породичним односима он је прави патријархалац, жели затворен патријархални дом и стрепи над њим. Истина, ту је још и однос старог мужа и младе жене. Уз Кир Јању поставио је писац у комедији још неколико личности које имају јасно уобличене физиономије и помало подсећају (већина њих) на његове комедије о смешним прециозама, али без оштро извучених контура. Ти ликови су ипак ту пре свега зато да се Јањин карактер испољи јасније у људским односима. Уз ова кључна и уметнички зрела комедиографска дела, првом, вршачком раздобљу припадају још два: једно, којим вероватно и почиње његово комедиографско стварање, Помирење (1830), и друго, којим се вероватно завршава – Зла жена (1838). Помирење, играчка у једном дејствију, познато је из рукописа пронађеног у Панчеву тек у XX веку, више је скица него дорађено дело. Писац изводи не сцену две торокуше и горопаднице и сметењачки лик невештог адвоката међу фуријама. Дело је по много чему почетничко, али није и без лако назначених црта карактера и нарави. Зла жена, весело позориште у три дејства, лака је комедија заснована на мотиву замене две личности. Инспирисан либретом једне немачке опере, а свакако не познавајући Шекспирову Укроћену горопад, П. је дао комедију о горопадници, у којој га са Вајсеом повезује само почетна идеја док је у свему осталом готово у потпуности оригиналан. Ефекти ове комедије првенствено су у интриги, но у делу су јасно оцртана и два карактера. Зла жена, због извесних невероватности и наивности интриге, тражи убедљиву глумачку и режијску интерпретацију, што је могућно постићи јер су два главна лика – Грофица и Чизмар Срета – добро комедиографски обојени и осенчени. Други период, београдски, везан је непосредније за позоришни живот, за потребе два београдска позоришта: Театра на Ђумруку и оног „Код Јелена“; он као да настаје и са јасним пишчевим сагледањем да се тадашњој позоришној публици мора дати и лака забава, пријатна, безбрижна. Најбоље дело београдског периода биће свакако Женидба и удадба, „позориштни одломци у три оделенија“, у ствари сценски разрађени део из Романа без романа и са окусом из неких Милобрука; оно повезује овај период стварања са претходним. Изведен у Театру на Ђумруку, а поправљан до објављивања 1853, тај кратки комад за који би се могло рећи да је у једном чину са три призора, духовита је комедиографска интерпретација брака из рачуна у којем нико не долази „на своје“. То је комедија нарави у којој се сликају лаж, превара, подвала. Тежећи типу, П. својим ликовима не даје ни особна имена. Може се претпостсвити да су за потребе Театра на Ђумруку настале и мале П. комедије: Превара за превару, весела игра у једном дејству (само са два лица), Симпатија и антипатија или Чудновата болест, пародија у два дејствија („Пародија ова односи се на Чокеову новелу Преображења“), Волшебни магарац, комедија у једном дејству. Ове три комедије остале су у рукопису после пишчеве смрти. То су углавном драматизоване анегдоте, пријатне мале лаке комедије без већих претензија, сем да срдачно забаве. Судбина једног разума, шаљива игра у два дејства, написана 1845. или нешто касније, комедиографски је пишчев обрачун са једним од најгрлатијих његових противника у Бгду. За позориште „Код Јелена“ спремио је дело Џандрљиви муж или Која је жена добра, весело позорје у три чина. Оно је требало да буде некакав пандан Злој жени, али нема такву динамику драмске радње и забавну лепршавост. Не можемо бити сасвим сигурни да познајемо целокупно П. комедиографско дело јер изгледа да оно није до нас допрло у целини. Помиње се да је у пожару у НСаду 1849. пропао рукопис његовог дела Теранција, а мање се помиње још једно дело којем нема трага и зна се само по наслову: Примери учтивости, „као некакав позоришни акт“ или, што би се данас казало: једночинка. П. је, у живом додиру са интензивним позоришним животом, проширио типологију свог комедиографског стварања и тако створио неколико врста комедија. Трећем периоду припадају Београд некад и сад (објављен 1853) и Родољупци (први пут изведени тек у XX веку). Београд некад и сад као да чини неку врсту прелаза од другог ка трећем раздобљу П. комедиографског стварања. Замишљено као сукоб старог и новог, дело је ипак остало више у сфери драматизоване дескрипције него драмског судара. У ствари, то је требало да буде комедија о једном лику који доспева у свет који није више његов и који не прихвата јер му није симпатичан. Но, та црта је у комедији развијена благо, забавно, без дубље комике. У пуном смислу, трећи период П. комедиографског стварања представљају само Родољупци. То је оштра сатира писца који више нимало не верује у свет у којем живи после револуције која је избацила из равнотеже целе земље и „вечне“ поретке, одузела спокојство не само појединцима него и читавим друштвеним слојевима, пољуљала све дотадашње норме и устаљене друштвене и животне вредности. Наш писац није намеравао да пружи свеобухватну слику тако крупних, сложених и у своме току испреплетених и замршених догађаја и токова. Он сам каже у предговору: „Позорије, дакле, ово нека буде приватна повестница српског покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацати на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразумни родољубац са мном бити сагласан“. Ако није сликао крупне политичке догађаје и судбоносне ратне сукобе, он је представио њихове рефлексе. Ако се није упуштао у сликање политичког и војног развитка бурних сукоба на великом плану, дао је комедиографски рељефну слику морала малограђанског слоја српског друштва на таласима револуције. Ова драма зато није историјска драма него сатирична комедија. Основно је ту сликање морала, чиме дело прелази границе „приватне повестнице“. Од осталих П. комедија ово се дело разликује по снажније наглашеном сатиричном тону и по песимистичком доживљају света, али и по драмској структури. У њој је наиме протагониста „множина“, заправо десетак ликова чије се деловање и физиономија сливају у лик протагонисте. Догађаје који су трајали дуже од г. дана писац је збио у много краће време да би остварио динамику комике, а и појачао сатиру, те изоштрио профиле ликова. Као и у Лажи и паралажи и Покондиреној тикви, он и овде има свога резонера (чак двојицу, Гавриловића и Нађ Пала, мада је Гавриловић упечатљивији), али је његова улога овде изграђенија него у раније две комедије. Међу „родољупцима“ писац прави ситне, али успело оцртане разлике тако да свако од њих, поред општих и заједничких, има и нешто својих особености. Са П. је српска комедија чинила заправо своје прве кораке, али од изванредног значаја. Он је својим комедиографским делима обухватио, за наше књижевне прилике, широку галерију порока и слабости људских, магистрално се кретао по малограђанском простору представивши страсти или „рачуне“ померене људске природе и једну климу живљења. Створио нам је комедију карактера, комедију нарави, комедију интриге, лаку, забавну комедију и један број популарних сценских шала. Извео је на наше позорнице комедиографске карактере који се памте, постају симболи. Гледајући његово комедиографско дело у целини, морамо рећи да је његова комика разноврсна, од комике психолошког типа – комике карактера, преко комике нарави, друштвених обичаја, схватања, односа, менталитета – комике типа, затим комике интриге – ситуације, па вербалне комике (за коју као да показује извесну пасионираност), оне која настаје „играњем речима“, па до најобичније шале засноване на простој подвали, подметању, превари, варкама и сличном. П. дијапазон осећања за комично веома је широк; поред генезе у рационалном, његова комика није сасвим без генезе ни у емоционалном, као што ни контакт који његове комедије остварују с публиком није само рационалан. Комично се у његовом комедиографском делу креће од универзалног до ефемерног, или од благог смеха до сатире. П. је као комедиограф наткрилио себе као писца историјских драма, али је требало доста времена да се судови о вредности једног и другог стварања измене. Поред драмског и комедиографског стварања, он је писао и прозу и поезију. Као што му је разноврсно стваралаштво за позориште, тако му је разноврсна и проза. Њу чине два романа видаковићевског типа: Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (1828) и Дејан и Дамјанка или Паденије босанског  краљевства (остало у рукопису), да би ту врсту романа исмејао у сатиричном Роману без романа. Његови мали прозни састави, понајвише хумористично-сатиричног карактера, познати су под насловом Милобруке или су расути по његовим Шаљивим календарима Винка Лозића и тадашњим часописима. Као песник почео је псеудокласичарским одама, али своју праву песничку вредност испољио је тек пред крај живота. У НСаду је 1854. изишла његова знаменита збирка песама Даворје, нека врста избора из сопственог песништва. Та поезија настала је после његових личних разочарења и после слома револуције 1848/49. Означила је песнички интермецо између две наше романтичарске песничке генерације и била сасвим друкчијих, неромантичарских тонова. Била је поезија клонућа, субјективно уздржана (тзв. објективна лирика), без романтичне реторичности, патетике и емфазе. Осећања тог времена и атмосфера средине сублимисани су у тој поезији у опште рефлексије. Лично искуство транспоновано је близу општечовечанском плану и из тога су се родили његови рефлексивни стихови који иду међу најинтелектуалније у српској поезији. Те његове елегичне рапсодије-даворије поетски су одраз пораза човека и народа, пониру у дубине и гуше се у песимизму. Овом својом поезијом П. остаје усамљен, али значајан као најбољи српски песник средине XIX века. Његово дело не само што обухвата разне друштвене жанрове него припада и разним књижевним правцима. Већ само у стиху сусрећемо у његовом стварању два сасвим опречна поетска поступка, онај псеудокласичарски и онај што се назива објективном поезијом, а поетски мотиви му иду од оних о ослободилачком грчком покрету и грчким националним револуционарима до оних који су извирали из осећања пораза. У прози, опет, теме и обраде иду од егзалтираног оживљавања народне прошлости у наивно-романтичним романима видаковићевског типа до одбацивања, критике и исмевања таквог стварања у Роману без романа или до хумористично-сатиричних медаљона са темама из друштвеног живота, писаних са фино утканом иронијом. У драмском роду стварање му иде од националне и историјске драме трагичне резонанце и покушаја да се уметнички одговори на нека питања прошлости па до комедиографског третирања савременог малограђанског живота српског, али и до универзалнијег комедиографског трагања са комиком и комичним у људском животу и понашању. Тешко је међу српским писцима наћи ствараоца који својим делом потпуније репрезентује хтења и домете, истине и заблуде једног полустолећа, који је толико био у своме времену, али у исто време знатним делом и изнад и испред њега. У позоришту је видео пут којим се култура његовог народа шири на неприметан, а уз то забаван начин, оплемењујући људско биће, ширећи његове видике, усхићујући га, или обеспокојавајући га. За њега је театар био и школа живота, али не само то; и нешто више од тога. У новосадским позориштима изведена су следећа П. драмска дела: Ајдуци (1861), Београд некад и сад (1861), Владислав (1861), Женидба и удадба (1861, 1932), Зла жена (1861, 1921, 1941, 1953, 1968), Кир Јања (1861, 1919, 1945, 1951, 1965, 1978), Покондирена тиква (1861, 1919, 1946, 1954, 1958, 1973), Сан Краљевића Марка (1861), Светислав и Милева (1861), Смрт Стефана Дечанског (1861), Бој на Косову (1862), Џандрљиви муж (1923), Родољупци (1925, 1948, 1956), Лажа и паралажа (1948, 1971), Скендербег (1956), Зла жена и џандрљиви муж (1981).

БИБЛ: Драматски списи Јована Стерије Поповића, I–III, Бгд 1902, 1903.  и 1909; Целокупна дела I–V, у: Српски писци, Бгд б. г.; Венац, Бгд 1932; Венац, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 289-295; Торжество Србије, Зборник МС са књижевност и језик, НСад, 1982, с. 91-100.

ЛИТ: К. Богдановић, На „Злу жену“ г. Јоана С. Поповића, Нови сербски летопис, Пешта, 1839, књ. 46, с. 108-111; Ј. Игњатовић, Некролог (Јовану Стерији Поповићу), ЛМС, Пешта, 1856, књ. 93, с. 63-65; Ј. Бошковић, Списак нештампаних дела Јов. Стерије Поповића, Вила, Бгд, 1868, бр. 18, с. 424-426; М. Савић, Хумор и хумористи у књижевности српској II – Јован Стерија Поповић, ЛМС, 1895, књ. 183, с. 49-58; Ј. Живановић, Јован Стерија Поповић као драмски писац, предговор књизи Драматски списи Ј. Ст. Поповића, I, Бгд 1902, с. VII-XLVII; П. Поповић, Српска драма у XIX веку, Српски књижевни гласник, Бгд, 1902, књ. V, бр. 6, с. 444-454, бр. 7, с. 518-522, бр. 8, с. 602-613; Т. Остојић, О Јовану Ст. Поповићу, ЛМС, 1907, књ. 241, св. 1, с. 1-22; Д. Костић, Књижевне првине Ј. С. Поповића, Дело, Бгд, 1907, књ. 41, с. 359-367, књ. 42, с. 92-99; С. Новаковић, Јован Ст. Поповић, Глас САН, Бгд, 1907, књ. 74; Ј. Кулунџић, Стеријини типови, ЛМС, 1935, књ. 344, с. 34-43; Л. Дотлић, Стерија у репертоару наших позоришта, ВС, 1946, бр. 5, с. 7; М. Ђоковић, Народни језик у драмском делу Стерије, Књижевност, Бгд, 1947, св. 9-10, с. 253-258; М. Матковић, Два комедиографа, Драматуршки есеји, Згб 1949, с. 129-149; М. Лесковац, Наш национални репертоар и Јован Стерија Поповић, На својој постојбини, НСад 1951; У. Џонић, Јован Стерија Поповић. Живот и рад, предговор књизи: Ј. Ст. Поповић, Целокупна дела, Бгд б. г., с. IX-LVIII; Б. Новаковић, Јован Стерија Поповић, предговор књизи Одабране стране Јована Стерије Поповића, I, Бгд 1953, с. 7-17; Д. Живковић, Став Јована Стерије Поповића према критици, Зборник МС за књижевност и језик, 1954, књ. II, с. 97-107; М. Токин, Вршац у Стеријином огледалу, ЛМС, 1955, књ. 376, св. 5, с. 472-500; Ж. П. Јовановић, Био-библиографска грађа о Јовану Стерији Поповићу, Стварање, Титоград, 1956, бр. 11-12, с. 746-772; Х. Клајн, Стеријин хумор, у: Књига о Стерији, Бгд 1956, с. 221-253; Б. Глишић, Апокриф – О Стерији и о нашем језику, ЛМС, 1956, књ. 377, св. 3, с. 288-296; М. Токин, Data Steriana. Биографско-библиографска хронологија Јована Стерије Поповића, у: Књига о Стерији, Бгд 1956, с. 369-411; Ж. Милисавац, Савест једне епохе, НСад 1956; М. Токин, Јован Стерија Поповић, Бгд 1956, с. 7-179; Д. Вученов, Комедиограф Стерија, предговор књизи Комедије Јована Стерије Поповића, НСад 1956, с. 5-39; В. Недић, Прилог библиографији радова о Ј. Ст. Поповићу. Грађа из књига и часописа, Прилози за књижевност и језик, историју и фолклор, Бгд, 1956, св. 1-2, с. 169-177; Ж. П. Јовановић, Додатак био-библиографској грађи о Јовану Стерији Поповићу, Стварање, Титоград, 1957, бр. 2, с. 162-164; Н. Радојчић, Стерија и српска историја, Зборник МС за књижевност и језик, 1958, књ. IV/V, с. 5-26; М. Богдановић, Јован Стерија Поповић, у књизи Стари и нови, Бгд 1961, с. 47-65; Јован Стерија Поповић, зборник критичких и књижевноисторијских радова о Стерији, приредио В. Милинчевић, Бгд 1965; М. Протић, Стерија и око њега, Савременик, Бгд, 1983, књ. 57, с. 527-529.

Д. Вч.