ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд  13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“).  Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду.  У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције. Овде, пре свега, говоримо о П. позоришним приказима и драматуршким записима. Позоришне хронике, које је објављивао у „Стожеру“ (1931), „Нин“-у (1935), „Животу и раду“ (1937-1940) су садржајна страница историје српске позоришне критике између два рата, док су двадесетак приказа и текстова насталих после рата („Глас“ – 1945, „Борба“ – 1945-1948, „Књижевне новине“ – 1948-1949) значајни и као илустрација схватања уметности у то време и као анализа конкретних театарских достигнућа. Гледано у целини, у основи његове театарске активности су исти погледи на уметност и њене задатке карактеристични за круг интелектуалаца који су у међуратном периоду били окупљени око часописа „Стожер“, „Критика“, „Нова литература“, „Литература“ и „Култура“ (П.  и О. Бихаљи, С. Галогажа, О. Кершовани, Б. Херман, Р. Зоговић, В. Маслеша, Х. Клајн и други), то јест за политику у културу раног послератног периода. За П. је уметност увек била у функцији конкретне револуционарне акције: нема уметности која није тенденциозна, то јест свака уметност би требало да служи револуционарном (социјалистичком) преображају друштва. Борећи се против уметности одвојене од друштвених и економских превирања и конкретних људских садржаја, П. није запостављао ни значај културног наслеђа (у театарском смислу, карактеристичне су његове оцене драмског дела М. Држића, Ј. Ст. Поповића, И. Цанкара, Б. Нушића и М. Крлеже), индивидуалног талента и естетских вредности уметничког дела. Па ипак, ако посматрамо само његову театролошку активност, ваља истаћи да су, најчешће, његове анализе театарских феномена (нарочито послератне) биле подређене идеолошким оценама, у смислу актуелних политичких задатака. Оно што је у П. позоришним критикама и данас вредно јесу ширина његових погледа и несумњиви театарски сензибилитет. П.  је личност знатне културе, зналац језика и историје светског театра и литературе, марксист, борац и опсерватор бритке и смеле речи. Иако се није држао начела да је предмет позоришне критике одређена позоришна представа, он је неговао критику у којој су, најчешће, били равномерно заступљени књижевна интерпретација дела и зналачко тумачење и осећање за сценске проблеме.

БИБЛ: Стерија и почеци српске драме, Војвођански зборник, НСад 1938; Данашњи задаци позоришта, Глас, Бгд, 13. II 1945; Дискусија поводом три прве представе Југословенског драмског позоришта, Књижевне новине, 13. VII 1948.

ЛИТ: М. Богдановић, Војник слободе и поезије, Борба,  16. II 1952;
В. Глигорић, Јован Поповић, Савременик, 1958, бр. 7; С. Ж. Марковић, Јован Поповић – Живот и књижевно дело, НСад 1968; В. Калезић, Позоришне критике Јована Поповића, Савременост, 1974, бр. 16, с. 201-210; П. Марјановић, Јован Поповић као позоришни критичар, Сцена, 1977, бр. 2, с. 85-88.

П. М.