ПОПОВИЋ Константин Комораш – преводилац и прерађивач драмских дела и организатор дилетантског позоришта (Нови Сад, 25. V 1795 – Нови Сад, 28. XI 1871). Његов отац Марко, грчког порекла, био је ћурчија; мати му се звала Јелисавета, рођ. Тајчевић. Основну школу учио је вероватно у НСаду. Гимназију је завршио у Осијеку, први разред филозофије на Терезијанској академији у Бечу, а други разред филозофије и прве две г. правних наука 1814–1817. на Лицеју у Пожуну. Права је завршио у Пешти 1819. и одмах је изабран за почасног актуара новосадског Магистрата, дакле службеника-волонтера без плате, коју ће добити тек када буде изабран за сталног чиновника на упражњено место у градској администрацији. Пошто је претходно положио цензуру, 5. VI 1820. је добио дозволу да се може бавити и адвокатским пословима. Од 31. XII 1828. је био в. д. шефа домаће, градске благајне, на које место је и изабран 5. II 1829. У његовој надлежности је била наплата тзв. коморског пореза – отуда је и добио надимак Комораш. На том положају остао је до 24. V 1848, када је приликом рестаурације Магистрата био изабран за првог, економског сенатора, а 1850. именован за првог књиговођу. После 20. VII 1858. његов избор за књиговођу није био потврђен, па је 1. VIII 1858. остао без службе. Све до 30. I 1860, када је успео да регулише пензију, бавио се адвокатским позивом. Био је ожењен Софијом рођ. Јовановић, унуком Саве Вуковића, оснивача и главног фондатора новосадске Гимназије. П. се театром почео бавити 1828. у новосадској дилетантској позоришној дружини. У том позоришту (којем је био и директор), поред њега и Максима Брежовског играли су као глумци и Атанасије Николић (в), Јован Рајић млађи (в), Пера Коров и једна жена – Перса Сузанова, а представе су даване у гостионици „Код Фазана“. Једини комад за који знамо да су га играли је Робови у Италији (прерада Милана Давидовића). Избором за градског благајника П. се повукао из дружине, па се она ускоро растурила. После тога поново се активирао као театарски радник у Летећем дилетантском позоришту новосадском (в), у којем он и трговац Јован Полит (в) режирају неколико представа. Најзад, 1844. је основао сопствену дилетантску позоришну дружину која је имала 13 чланова – 9 мушкараца и 4 жене, а у којој наступају и његови синови Димитрије Миџа (1825–1892), потоњи новосадски адвокат и рачуноиспитач епархије бачке, и Алексије Аца (1833–1867), доцније судски писар, па пристав књиговодства, те градски књиговођа у НСаду, и кћи Анка (1829–1912), доцније удата у Нову Паланку за Стевана Добрића. У трупи, поред неколицине П. ближих и даљих рођака (на пример Милутин Поповић, весељак и певач), наступали су још и: Катарина Петровић, Софија Стојановић, Катарина Анастасијевић, Љубица Новаковић, Ђорђе Рајковић (в), Димитрије Михајловић звани „Мита Барон“ (в), Милан Д. Рашић, Сима Поповић и Васа Јанковић, тада јурат, „млад, леп, висок као бор, играч да му није било пара“. У дружини је играо и Димитрије Калић старији (1820-1875), који је тада, после завршетка латинске и трговачке школе, помагао оцу, кројачу и трговцу (после 1848/49. постављен је за почасног, па за професионалног комесара полиције. Г. 1858. био је градски економ и надзорник шума, па пристав градског комесаријата и од 1862. опет комесар полиције, а у Милетићевом магистрату биће поткапетан). Оснивање дружине подстакао је Глиша Новаковић, „постарији човек и доста учен“, како за њега каже П. кћи Анка. Био је професор гимназије и Лицеја у Крагујевцу, али се после Вучићеве буне морао вратити у Војводину, па је обновио пријатељство са старим другом и био код П. породице сваки дан на ручку са кћерком Љубицом. „Он нас је први навео да изигравамо позориште“, па је и сам играо у дружини. Играли су веома успешно, велика сала била је „увек тако пуна да су морали кроз прозор скакати ко је хтео да изађе напоље“. Нарочито су девојке биле одушевљено поздрављане. Радивоје Стратимировић је чак написао оду Анки Поповићевој када ју је видео „на Талије бајателном чуну“. П. дружина је такође давала представе у кафани „Код Фазана“, а на репертоару је имала његове прераде и преводе Књаз од Херцеговине и Турци у Босни, Алпијску пастирку од Мармонтела, а у драматизацији и преради Атанасија Николића, по преводу Доситеја Обрадовића, Два оца од А. Коцебуа, у преради Николе Ђурковића и, можда, неке друге комаде. Радила је 1844. и 1845. П. је био образован човек – за време школовања у Бечу, Пожуну и Пешти имао је прилике да гледа представе добрих немачких трупа, вероватно понеке и мађарске, и упозна се са основним елементима представљачке вештине. Стечена сазнања добро су му послужила у раду са новосадским дилетантима. Као позоришни радник и организатор театарског живота у НСаду има угледно место у историји српског позоришта. Управо као Јоаким Вујић (в) и Атанасије Николић (в), двојица такође образованих културних прегалаца, П. спада међу значајне организаторе наших првих позоришних дружина који су се са много смисла и довољно познавања театарског посла, и за оно време с несумњивим успехом, прихватали и режије. П. се, баш као и Вујић и Николић, бавио и прерадама и преводима драмских текстова. За једну драму – Турци у Босни или Смрт Милоша – сам наводи да ју је посрбио, док је четири слободно превео, у ствари такође прерадио. Свих пет позоришних комада штампани су му од 1834. до 1838, али ни на једном од њих није наведен аутор оригинала. Накнадно је утврђено да је у свих пет случајева писац Аугуст Коцебу (в). Једини нештампани комад који се сматра његовим оригиналним делом је Тамерлан, цар татарски или Девет робова, до данас познат само по наслову. Биће ипак да се и у овом случају ради о „свободном преводу“ а не о изворном П. тексту. Свестан своје немоћи да напиште оригиналан драмски комад, он се опредељивао углавном за прераде туђих дела, не осврћући се на дотад објављене преводе и прераде Ј. Вујића и потпуно игноришући појаву Јована Стерије Поповића, којег је чак ружно напао кроз дијалог главних личности „свободно преведене“ драме Невини стид или Федор и Марија – „повремено је уплитао сасвим одређене и директне реплике које су осуђивале Стеријине шаљиве игре Тврдицу и Покондирену тикву, проглашавајући их за увредљиво дрска и неморална дела“. Ово П. брзоплето затрчавање, настало из несхватања једне изузетне драматичарске појаве какав је био Стерија (који му је у „Србском народном листу“ одговорио на нападе), али и из сујете која га је вероватно раздирала, не умањује његов значај као предузимљивог и значајног позоришног радника и организатора позоришта у деценијама које су претходиле оснивању наших сталних, професионалних театара. П. је посрбио трагедију А. Коцебуа Die Spanier in Peru oder Rollas Tod (Турци у Босни или Смрт Милоша), а „свободно превео“ његове позоришне комаде Die Corsen (Дар благодарности или Константин и Милева), Der Graf von Burgund (Кнез од Херцеговине или Урош и Теодора), Armuth und Edelsinn (Невини стид или Федор и Марија) и Folgen des Verbrechens (Следствија злодејствија). Свих пет комада је вероватно извео са својом дружином 1844/45. у НСаду. Ове његове прераде, међутим, приказиване су и раније и доцније. Тако је Следствија злодејствија, под насловом Посљедице злочинства, приказало Летеће дилетантско позориште новосадско за време гостовања у Згбу, 27. III 1840; новосадски „позориштници“ извели су у Театру на Ђумруку у Бгду Дар благодарности 5. VII 1842, а представу Невини стид или Федор и Марија 9. VIII 1842; Панчевачко позориште Николе Ђурковића приказало је у Бгду, у гостионици „Код Јелена“, П. Тамерлана и две његове прераде – Дар благодарности 11. XII 1847. и Књаза од Херцеговине 22. I 1848; овај други комад приказивало је 1847/48. и Србско позориштно друштво у Сомбору а 1861. панчевачки дилетанти на гостовању у Великом  Бечкереку; Турке у Босни извела је 1. VII 1861. дружина Јована Кнежевића у НСаду. Ј. Ђорђевић и А. Хаџић као да нимало нису марили за П. комаде – СНП ни један од њих није приказало.
БИБЛ: Турци у Босни или Смерт Милоша, жалостна игра у пет дејствија, посрбљено… Трошком Матице сербске, Будим 1834; Дар благодарности или Константин и Милева, позориштна игра у четири дејствија, свободно преведена, НСад 1837; Књаз од Херцеговине или Урош и Теодора, позориштна игра у четири дејствија, свободно преведена, НСад 1838; Следствија злодејствија, позоришна игра у пет дејствија, свободно преведена, НСад 1838; Невини стид или Федор и Марија, шаљива игра у три дејствија, свободно преведена, НСад 1838.
ЛИТ: Ј. С. Поповић, Нешто о критики, Сербскиј народниј лист, 1839, бр. 11; Б., † Константин Поповић, Позориште, НСад 1871, бр. 1, с. 7, бр. 2, с. 11; А-м (А. Хаџић), Грађа за историју српског позоришта, Позориште, НСад 1873, бр. 54, с. 214; М. Брежовски, Прилог за грађу историје српског позоришта, Позориште, НСад 1874, бр. 16, с. 62; Н. Андрић, Пријеводна белетристика у Срба од године 1777–1847, Згб 1892, с. 51–55;  М. Ћурчин, Константин Поповић „Камераш“, преводилац Коцебуа, Српски књижевни гласник, 1907, бр. 144, с. 104, бр. 145, с. 192, бр. 146, с. 284; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Бгд, 1907, с. 78; А. Добрићка, Нови Сад некад и сад, Календар „Свети Сава“ за 1910, с. 41–43; В. Стајић, Новосадске биографије, књ. IV, НСад 1939, с. 156–159, књ. VII (допуне и исправке), НСад 1964, с. 49–50; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 278; Љ. Дотлић-Петровић, Стерија и сувремена критика, Позориште, Тузла 1973, бр. 3, с. 226–235.

Л. Д.