ПОПОВИЋ Мита – драмски писац (Баја, Мађарска, 3. VII 1841 – Будимпешта, 6. VI 1888). Рођен је у веома сиромашној породици Наума и Јулијане Поповић, рођене Кресојевић. После завршене основне школе у родном месту, мајка га је послала у Сремске Карловце јер је њена жеља била да он постане калуђер. Међутим, незадовољан стеченим искуствима вратио се 1855. у Бају и завршио гимназију 1861.да би по препоруци проф. Јожефа Калмара, затим директора бајске гимназије и главног судије града Баје успео одмах  да се упише на студије права у Пешти. Био је члан „Преоднице” и питомац Текелијанума. Државни испит је положио1863, а следеће г. га је испитна комисија предложила да ради у суду. Звање меничног адвоката је стекао 1869, а у Магистрату у Баји радио је као велики бележник до 1872. Када је одбио да учествује у слављу због победе Мађара над Русима 1877. био је присиљен да напусти Бају. Мада је желео да оде у НСад, ипак се 1878. преселио у Сомбор, где је радио као адвокат и живео док није душевно оболео 1886. У књижевности се први пут јавио 1862. када је у „Даници” објавио песму Ој. Његове песме штампане су у многим листовима: „Даница”, „ЛМС”, „Голуб”, „Преодница”, „Стражилово” и „Јавор”. Писао је песме, приповетке (Нерон, Ибрахим, Вартоломејска ноћ, Семирамида), драмске комаде за позориште (Крвави престо, Цар Јован, Градиња и син му Немања, Стеван последњи босански краљ, Деспот Лазар Бранковић, Силом песник, Наши сељани)  и разне књижевне форме (епски спев Краљевић Марко). Под утицајем Лазе Костића писао је драме и трагедије у романтичарским тирадама. Неке његове песме биле су популарне и многе композиторе инспирисале да за њих компонују мелодије: Јован Пачу, Аксентије Максимовић, Мита Топаловић, Драгутин Блажек и др. Најпознатије његове песме су: Саабљо моја димишћијо, Раздрагано срце моје, Море ми је љубав твоја, Под липом, Напред!, Направићу шајку, У гори, Гусле моје јаворове, Шалај далај даном, Оставише мене моји и др. Преводио је са мађарског (Шандор Петефи, Јанош Арањ и Михаљ Верешмарти), али и са других језика (Бајрон, Пушкин, Де Мисе и Иго). Одржавао је пријатељске везе са угледним Србима онога доба у Угарској: С. Милетићем, Ј. Ј. Змајем, Л. Костићем, С. В. Поповићем и др. Био је ожењен (1871) Милом Савић. Умро је у Шварцеровом заводу за умоболне у Будимпешти. На српском гробљу у Будиму подигнут му је споменик од белог мермера захваљујући Колу младих Срба и прилозима Срба из свих крајева. Ушао је у књигу Знаменити Срби 19. века Андре Гавриловића. У СНП су извођене његове драме: Градиња и син му Немања (2. XII 1885), Крвави престо (29. XI 1881), Наши сељани (26. XII 1885, 24. I 1902, 13. XII 1909, 3. VII 1920), Стеван, последњи босански краљ (30. I 1884) и Цар Јован (26. XII 1881).

БИБЛ: Вартоломејска ноћ, песме, НСад 1869; Одабране песме, Панчево 1874; Пред Васкрс, НСад 1877; Свети дани српски, НСад 1878; Песме, Земун 1884; Крвави престо, Цар Јован, 1891.

ЛИТ: З., Матица српска – Састанак књижевног одељења 28. авг. / 9. септ. 1881, Јавор, 1881, бр. 36, с. 1147-1150; А-м, Суботица 10. 5. „Крвави престо” од Мите Поповића, Застава, 1881, бр. 73, с. 3; -ћ, Вршац фебруара „Цар Јован” од Мите Поповића, Застава, 1883, бр. 65, с. 1; Милун, Сомбор 20. 11. „Стеван последњи босански краљ”, хисторијска трагедија у 5 чинова од Мите Поповића, Застава, 1883, бр. 195, с. 1; др. Д., Рума 6. 8. „Наши сељани” позоришна игра с певањем у 3 чина од М. Поповића, Застава, 1885, бр. 127, с. 3; М. П. Шапчанин, „Наши сељани”, позоришна игра у 3 чина од Мите Поповића, Браник, 1885, бр. 31, с. 4; –ша, 30. 1. „Градиња и син му Немања”, историјска трагедија у 5 чинова од Мите Поповића, Застава, 1886, бр. 19, с. 2; М. С-ћ, „Градиња и син му Немања”, историјска трагедија у пет чинова, написао Мита Поповић, Браник, 1886, бр. 14, с. 3; Ненад, Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 164, с. 3; С., Мита Поповић, Браник, 1888, бр. 70, с. 1; А-м, Мита Поповић, песник српски, Јавор, 1888, бр. 25, с. 385-386: Никола Грујић, Први знаци Митине умне поремећености, Јавор, 1888, бр. 27, с. 429-430; М. Савић, У спомен Мити Поповићу, ЛМС, 1889, књ. 159, с. 136; С. Бербер, Светлосна изворишта, Сомбор 1975; М. Кнежевић, Књижевно дело Мите Поповића, Сомбор 2002.

М. Л.