ПОПОВИЋ Павле – књижевни и позоришни историчар и критичар (Београд, 16, IV 1868 – Београд, 4 VI 1939).  Пореклом је из београдске грађанске породице. У Бгду је завршио основну школу 1878, гимназију 1885, Велику школу 1889, а од 1894. до 1896. усавршавао се у Женеви и Паризу. Као професор предавао је у гимназијама у Шапцу (1889-1891) и у Бгду (1891-1904), затим у Великој школи у Бгду (1904/05) и на Филозофском факултету у Бгду (1904-1938). Истовремено је био уредник „Српског књижевног гласника” 1905-1906. и покретач и уредник „Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор” од 1921. до 1939. Основао је (1910) Друштво за српски језик и књижевност, био је председник Српске књижевне задруге 1928-1937, члан САН од 1921. и ректор Београдског универзитета од 1924. до 1928. За време Првог светског рата ангажовао се и политички. Боравио је у Риму, Паризу и Лондону, где је 1916-1917. уређивао билтен „Press Extracts” и био члан Југословенског одбора. Сарађивао је у листовима и часописима: „Ред”, „Српски преглед”, „Дубровник”, „Српски књижевни гласник”, „Летопис МС”, „Глас САН”, „Годишњица Николе Чупића”, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор”, „Мисао”, „Страни преглед”, „Политика”, „Правда”, „Bysantinische Zeitschrift”, „Zeitschrift für romanische Philologie”, „Archiv für slavische Philologie”, „Deutsche Literaturzeitung”, „The Saturday Review”, „Morning Post”, „Slavia” и др. У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. За време боравка у Енглеској написао је књигу Југословенска књижевност, чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918. Том књигом је вероватно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора. Заслужан је за развој српске науке о књижевности. Био је више књижевни историчар него књижевник. По угледу на своје учитеље Сент-Бева и Гастона Париса увео је биографски метод у проучавање књижевности, тако да је у многим научним радовима (студијама, расправама, чланцима, приказима, белешкама) архивском грађом и биографским подацима документовао многе непознанице о великом броју српских писаца феудалног доба, дубровачке, народне и новије књижевности XVIII и XIX века.

БИБЛ: О Горском вијенцу, Бгд 1900; Из књижевности I-IV, Бгд 1906, 1919, 1926, 1938; Преглед српске књижевности, Бгд 1909; Југословенска књижевност, Бгд 1918; La littérature yougoslave, Бгд 1930; Милован Видаковић, Бгд 1934; Оглед о југословенској књижевности, Бгд 1934; Из хартија Косте Трифковића, ЛМС, 1938, књ. 350, с. 26; „Родољупци” од Стерије Поповића, Политика, 6, 7, 8. и 9. I 1939; Расправе и чланци, Бгд 1939.

ЛИТ: П. Палавестра, Историја српске књижевне критике (1768–2007), НСад 2008.

М. Л.