ПОПОВИЋ Стеван Д. – преводилац (Шабац, 25. VII 1844 – Шабац, 24. IX 1902). Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу, а даље школовање наставио у Бгду (V–VII разред гимназије) и у Цириху, Берлину и Готи (педагошке науке). Постављен је 1868. за писара Министарства просвете, а потом за професора Учитељске школе у Бгду, на које место је дао оставку 1873. и отишао у Беч, а онда у Немачку, где је продужио студије педагошких наука у Берлину и Лајпцигу. По повратку у Србију (1875) именован је за секретара Министарства просвете. Затим је радио као директор Учитељске школе, па референт за основну школу у Министарству просвете до 1884, када је стављен „на располагање“, да би убрзо био постављен за начелника Министарства просвете, на којем послу је, са краћим прекидом када је био комесар Народне банке, дочекао прво пензионисање (1891). Реактивиран је 1894. као председник Пореске управе и од 1895. министар финансија (уклоњен 17. XII 1896, па враћен октобра 1897), са које је функције коначно пензионисан 23. XI 1898. Био је почасни члан Српске академије наука и члан Чупићевог одбора. Написао је велик број књига и чланака из педагогије и превео више романа, приповедака и позоришних комада са немачког и француског. У СНП је приказан његов превод драме Нарцис Алберта Емила Брахфогла (1901). За београдско НП превео је драме: Алпијски цар и човекомрзац Ф. Рајмунда (1878), Школа живота Е. Раупаха (1880), Струензе М. Бера (1882), Клеветници Е. Скриба (1884), Моја звезда Е. Скриба (1885), Први корак Е. Лабиша (1887) и Учи занат Л. ди Кастелнуовоа (1888).

ЛИТ: А-м, Стеван Д. Поповић, Босанска вила, 1902, бр. 18-19, с. 355.

С. В.