ПОГИБИЈА ГЛУМАЦА У ЕКСПЛОЗИЈИ МУНИЦИЈЕ У СМЕДЕРЕВУ – Велик број глумаца и глумица НПДб је 4. VI 1941. пристигао у Смедерево, где је, после уласка хортијевске војске у Бачку и немачког окупатора у Србију, на брзину била формирана, такорећи импровизована „Банска управа“ за јужни, србијански део Дунавске бановине. У почетку је благајна те „Банске управе“ исплаћивала тромесечне плате лицима која су поднела извесне доказе да им та примања нису била исплаћена до 1. IV, уочи самог рата. Чланови Позоришта, делом протерани из Бачке као непожељни елементи, а делом стигли из Бгда и разних крајева Србије, састали су се у Смедереву да приме бар нешто новца јер у тим тренуцима нису имали никакву представу о својој даљој егзистенцији. Примање тих принадлежности није ишло лако. Требало је, по захтеву окупатора, испунити изјаву да је корисник „аријевског порекла“, а њу су морала, поред корисника, да потпишу и два сведока. Међу глумцима, добрим друговима, није било тешко наћи сведоке чак и за оне који су били јеврејског порекла или који су имали неког „неаријевца“ у породици. Тако је већ првог дана све било готово: остало је само да се 5. VI прими новац, па да се одмах потом сви врате у Бгд. Смедерево је тих дана, као уосталом и цела Србија, изгледало тужно. Окупаторски зулуми и страхоте отпочели су са првим ступањем њихове чизме на југословенско тле. Штавише и пре тога, са првим нападом њихових „Штука“ на Бгд. Априлских дана бомбардовано је и Смедерево, прилично тешко. Доста зграда било је порушено, ретко је која имала читаве прозоре. У Србији је окупатор увелико спроводио своја насиља: у Бгду, на Теразијама, висили су лешеви наших мученика; Бањица се стално пунила и празнила, а Јајинци су незајажљиво гутали нове жртве; у осталим местима у Србији окупатор је разбојнички пљачкао и зверски убијао; широм Србије лутале су голе и босе, гладне и жедне, масе избеглица из Хрватске, Босне, Херцеговине, Македоније, Војводине… Наши народи доживљавали су своју највећу и најтежу Голготу. И сами глумци били су избеглице. Они су, до рата, припадали новосадском Позоришту (централној трупи или секцији, свеједно) и били су ратом збуњени, преплашени, у први мах дезоријентисани. У Бгду су чули да се у Смедереву исплаћују плате, па су пошли тамо да се бар за неко време материјално обезбеде. Нису ни слутили да се оданде никада више неће вратити. Освануо је 5. VI, сунчан и топао. Глумци су још прe подне обавили и последње формалности, прмили новац и отишли на ручак, а затим на станицу, сместили се у купее и чекали да воз крене. Композиција је била препуна путника, нервозних што воз не креће на време. Тачно у 14.10 часова, дакле са пет минута закашњења, воз је кренуо. Но, у истом тренутку одјекнула је страховита експлозија: небо изнад Смедерева прекрио је густ дим; светао, сунчан дан, у једном секунду претворио се у мрклу ноћ; земља се затресла као да се у њеној утроби све испретурало; ужасне детонације, једна јача од друге, почеле су да се ређају… Смедерево је било у рушевинама. Од железничке станице није било ни трага. Од композиције воза, који је тек био кренуо према Бгду, остала је само гомила крша, гвожђурије. Од деветнаест глумаца и глумица, колико их је било у возу, седамнаесторо је погинуло. Српско позориште доживело је тога дана један од највећих и најтежих губитака у својој историји. Ево имена погинулих глумаца (са г. живота у загради): Раденко Алмажановић (52), Момир Андрнћ (40), Витомир Качаник (39), Никола Стојановић (38), Милутин Томић (38), Нина Стимић (33), Славко Александровић (31), Злата Чокановић (31), Михаило Јовановић (27), Ксенија Бабић (27), Бане Станојевић (27), Миле Гајчин (26), Злата Андрић (25), Богобој Варађан (23), Деса Петковић-Станојевић (21), Владета Тодоровић (21), Стефанија Барбије (18). Чудним случајем двојица глумаца избегла су сигурну cмрт – Светислав Савић и Радоје Гојкић. Први је био, са исеченом главом, сломљеним ребрима и изрешетаним лицем, пренет у Бановинску болницу у Пожаревцу, а други, са тешким повредама по целом телу, испеченим лицем и упола изгорелим прстима на десној руци, у Општу државну болницу у Бгду. После дужег лечења остали су живи. Радили су и даље у позоришту: Савић у Панчеву, Гојкић у Никшићу. Изгубити у једном бесомучно лудом, крваво суровом тренутку седамнаест глумаца – није мала ствар за наше позориште. Ради се ту о читавој једној трупи, и то каквој трупи! Скоро сви они припадали су будућности, представљали су лепе наде нашег позоришта. Многа позоришта у свету доживљавала су тешке несреће – обично пожар своје зграде, остајање без крова над главом, на пример: Comedie français, Рингтеатер, мадридско позориште. Али ни једно није, као наше, у једном дану (у једном секунду!) изгубило седамнаест својих драгоцених чланова. После Другог светског рата овај догађај није ваљано историјски обрађен и остале су сумње да се радило о непромишљеној акцији комуниста а не о подухвату немачких окупатора. Како је, сем неколицине немачких војника који су чували муницију, изгинуо скоро листом српски живаљ (углавном сељаци из околних села који су се враћали са смедеревске пијаце), партијски врх је одлучио да се ова експлозија што мање помиње. Зато је управа СНП без медијске пажње приликом сваке годишњице одлазила да у Дунав код смедеревске станице баци венац у знак сећања на своје изгинуле чланове и ћутке се, такорећи илегално, помоли за њихове душе. Деведесетих г. и почетком XXI века почели су се појављивати извештаји и књиге са пописом од близу хиљаду жртава ове трагедије – само у возу, на станици и у непосредној околини…
ЛИТ: А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4; Р. Милошевић, Смедеревски ратни споменик, Смедерево 2003.

Л. Д.