БОШКОВИЋ Јован-Јошка – функционер ДСНП, позоришни критичар (Нови Сад, 19. II / 3. III 1834 – Београд,  25. XII 1892 /  6. I 1893). Основну школу и пет разреда гимназије завршио  је у НСаду. Друг је из клупе Ј. Јовановића, потоњег Змаја. После 1848/49. наставио је школовање у Сремским Карловцима, Модри и Братислави. Студирао је права у Бечу, а упоредо је слушао и предавања на славистичкој катедри Ф. Миклошића. Спадао је у круг младих Вукових сарадника, другујући са Даничићем. Завршивши права, краће време је био писар код Ј. Суботића (в) у НСаду, а 1859. прелази у Бгд за приватног учитеља у кући капетана Мише Атанасијевића. Постављен је 1861. за професора гимназије у Бгду, 1862. био је крагујевачки професор, да би се убрзо вратио у Бгд. Професор Велике школе је од 1865. до 1871, када је отпуштен под оптужбом да негативно утиче на великошколце. Враћа се у НСад за библиотекара Матице српске и уредника њеног Летописа. За члана Књижевног одељења МС изабран је 1871. Неколико месеци 1872. био је, уз Милетића, у „Застави“ као одговорни уредник новина. У току 1872. и 1874. биран је за посланика Народног црквеног сабора у Сремским Карловцима. У Бгд се сели заувек 1875: тамо је библиотекар Народне библиотеке и кустос Народног музеја. Од 1872. до смрти поново је професор Велике школе, једно време и њен ректор. Васпитач је на двору Обреновића, прво принца Милана, а доцније Александра. Г. 1883. изабран је за члана и секретара Српског ученог друштва и уредника „Гласника“, којег је, до 1891, издао 22 књиге. Био је члан Главног просветног савета Србије, а 1892. је биран за члана САНУ. Исте г. постао је министар просвете у либералној влади и одмах започео акцију за хуманистичко уређење гимназија и за прерастање Велике школе у универзитет. Умро је напрасно, неколико месеци доцније. Бавио се научним радом. Био је један од врсних лингвиста, више практичар но теоретичар (О српском језику, I-II, Бгд 1887-1888), од почетка изразито вуковски оријентисан. Националистички настројен, схватајући позориште као инструмент народног освешћивања и напретка, као „лађу оклопницу“ у одбрани националног бића, веома много се бавио театром. Управитељ је (1863) Литерарног одсека тзв. Другог позоришног одбора у Бгду. Од тада је члан свих позоришних одбора у Бгду, 1868. потпредседник, 1869. председник, 1869-1870. поново потпредседник. Док је у Бгду радила позоришна школа био јој је највреднији професор. Од априла 1875. до октобра 1881. члан је Књижевно-уметничког одбора НП. Од 11. IX до 30. X 1878. замењује драматурга НП, од Ђорђевићевог одласка до Змајевог доласка. Од априла 1879. до почетка 1880. замењивао је управника НП М. А. Симића, који је био на боловању. У два маха 1863. пише у име београдског одбора писма Ј. Ђорђевићу залажући се за тешњу повезаност СНП са београдским позоришним животом. На састанку Уједињене омладине српске 1866. полемише са Л. Телечким око репертоара СНП. У тренутку када је у Бгду гостовала немачка Ремаијева позоришна дружина, он алармантно пише Ђорђевићу да СНП прекине гостовање у Банату и хитно дође у Бгд, како би се сузбио страни театар. Исте г. изабран је за почасног члана ДСНП. За време боравка у НСаду био је члан ПО Управљајућег одбора ДСНП, изабран 9. IX 1872. То је време када се Б. интензивно бавио позоришном критиком. Писао је у београдском „Видовдану“, а у новосадском „Позоришту“ 1872-1874. објавио четрдесетак критика, а и доцније ће се повремено јављати. Доста конзервативних књижевних назора (Писма о књижевности српској и хрватској, НСад 1892), у младости је чак фаворизовао М. Бана и Ј. Суботића на рачун Стерије. У позоришној критици, и поред велике оданости театру, није био спреман да често гледа кроз прсте глумцима – био је један од ретких критичара који је знао да напише и опору реч. Од позоришта је тражио првенствено залагање за националне и моралне вредности. Мада припада београдском кругу позоришних посленика, и то његовом најужем, најангажованијем делу, Б. је много задужио и СНП – са Ј. Ђорђевићем је био у сталној, веома садржајној кореспонденцији, помагао му и око СНП, понекад у сасвим практичним питањима. Тако је, на пример, на Ђорђевићеву молбу слао 1866. акцентоване речи за наставу дикције у позоришној школи СНП.

ЛИТ: Ј. Ђорђевић, У спомен Јовану Бошковићу, ЛМС, 1894, књ. 177, с. 90-106; Ј. Грчић, Портрети с писама, Згб 1924, с. 158-160; В. Стајић, Новосадске биографије, I, НСад 1936, с. 92-94: Р. Ковијанић, Јован Бошковић у младости, Зборник МС за друштвене науке, IV, 1952, с. 24-55.

Б. Кв.