РАЈКОВИЋ Марија – драмска глумица (Загреб, 30. I 1858 – Загреб, 19. I 1887). У позоришном свету звали су је Мицика. Пореклом Немица, девојачко презиме Дитмајер (Ditmayer). Њен отац Јозеф се из Згба са породицом преселио у Бгд, где је у НП од 1868. до 1873. радио као шеф позорнице (машинист); мати јој се звала Јулија. Почела је да глуми у београдском НП у дечјим улогама, а као петнаестогодишњакиња је први пут наступила у правој улози, као Вила Керистана у Распикући. Када је 10. VI 1873. београдско НП затворено, вратила се са родитељима у Згб, где се од јесени 1873. повремено појављивала као почетница у представама ХНК у епизодним, сасвим малим улогама; оштро око А. Шеное одмах је запазило њену даровитост и он је у својим освртима на представе казалишној управи скренуо пажњу на младу глумицу. Међутим, Р. је и поред тога добијала углавном улоге на које се као неважне критика мало или уопште не осврће. У пролеће 1874. удала се за глумца Саву Рајковића (в). Тек 24. II 1876. остварила је у Згбу прву велику трагичну улогу – Дону Долорес у Сардуовој Домовини; строги Шеноа, међутим, сматрао је да та улога није за њу и саветовао јој „нека се посвети конверзацији, а нипошто трагики“. Можда је притом имао у виду да ће као трагеткиња тешко успети да се пробије поред М. Перисове, М. Ружичке-Строци и Г. Собјеске. У лето 1876. напустила је ХНК, да би се 1. XI 1876, заједно са мужем С. Рајковићем, нашла у ансамблу СНП, без уговора, као „испомажући члан“; такав статус је потрајао све до 1. VI 1877, када је склопила уговор о ангажману. У СНП се остварила и њена жеља да не игра само улоге у којима се тражи течан, разговетан и логичан говор а запостављају страсти и осећања. У новосадском театру радила је много и амбициозно и придобила наклоност гледалаца свих узраста и друштвених слојева; убрзо је и у свим местима у којима је гостовала са СНП постала веома популарна, чак омиљена глумица. После мужеве смрти (17. XII 1880) сама се бринула о њиховом тромесечном сину Сави (који ће доцније, као младић, такође покушати да се устали у глумачкој струци); ова млада, крхка 23-огодишња жена, са великим глумачким обавезама и нејаким дететом, у условима непрекидних гостовања и представљања на свакаквим позорницама, храбро се ухватила у коштац са многим тешкоћама скиталачког живота и глумачког рада. Крајем априла 1884, гостујући у ХНК у Згбу у представи комада Ускочки вођа, почела је да припрема терен за повратак на сцену свога родног града. По завршетку те сезоне, 1. VII 1884, због једног неспоразума са УО ДСНП, иступила је из СНП и отишла у загребачко Казалиште. У Згбу се по други пут удала, овог пута за глумца Михаила-Мишу К. Димитријевића (в). Последњи пут је наступила на позорници у Пијетри З. Мозентала, када је, лако костимирана и на веома хладној позорници, оболела од тешког запаљења плућа и умрла после неколико седмица боловања. Р. је била средњег раста, лепо грађена, витка, нежног лика, тамне косе и „као небо плавих очију које су мило, весело умеле гледати“; имала је звонак, пријатан глас. У њеном држању било је и привлачне женствености, и детиње наивности, и љупке кокетерије, а своје улоге је, кад год је требало, остваривала са много лепршаве живахности, снаге и младалачког жара. У првом периоду свога глумачког рада на загребачкој сцени никако није успевала да се наметне управи ни да се глумачки потврди на значајнији начин. У СНП, у сасвим друкчијим радним и репертоарским околностима и у мањем ансамблу који је непрестано морао бити цео запослен, најчешће је играла улоге наивки и тзв. романтичне љубавнице, а с времена на време тумачила је и ликове хероина и трагичне роле. Када се 1884. вратила у ХНК, поново је била усмерена на репертоар за који се у Згбу веровало да јој једино одговара и најчешће играла улоге конверзационог жанра, отмене девојке и салонске даме. И управо у распињању између тих глумачких струка, различитих по карактеру и боји, лежи прави узрок што се њен изузетни таленат, спутаван да се исказује према својим осећањима и објективним могућностима, није до краја расцветао и заблистао пуним сјајем. У тумачење својих улога остварених у СНП уносила је широку скалу расположења – од тананих осећања која су била најплеменитијег кова до устрептало снажних емоција. У игру је, поред талента, уносила и све друге дарове којима ју је природа била обдарила: лепоту, нежност, умиљатост, глас какав се само може пожелети, меке и складне гестове својих лепих руку и бујан темперамент. Истини за вољу, треба још рећи да јој местимично изговор и акценат нису увек били у духу српског језика. Оно што је успела да створи за време релативно кратког боравка на сцени СНП обезбедило јој је лепо место у историји српског позоришта.

УЛОГЕ: Анђелија (Девојачки завет), Клариса (Последње љубавно писмо), Камила (Јединица), Лиза (Госпође и хусари), Бромбергова (Проводаџије), Тереза (Ултимо), Олга (Социјалне демократе), Филета (Максим Црнојевић), Мара (Милош Обилић, Суботић), Олга (Варошани на селу), Јудита (Наши робови), Јулија (Ромео и Јулија), Бојана (Потурица), Лујза (Две сиротице), Мара (Ђурађ Бранковић), Ема (Очина маза), Порција (Млетачки трговац), Јула (Пера Сегединац), Амалија (Рукавица и лепеза), Марија Стјуарт (Марија Стјуарт), Ебигајла (Чаша воде), Адријена (Адријена Лекуврерова), Маритана (Дон Цезар од Базана).

ЛИТ: (Ј.) Б(ошковић), Проводаџије, Позориште, НСад, 1877, бр. 24-25, с. 94-95, 98-99; С. М(илованов), Ромео и Јулија, Позориште, НСад, 1877, бр. 54, с. 135; -q-, Српско народно позориште у Руми, Застава, 1878, бр. 144, с. 2; К. Р. (М. Савић), Наши робови, Позориште, НСад, 1879, бр. 28, с. 110-111; А-м, Суботица, 27. III „Дон Цезар од Базана“, Застава, 1881, бр. 55, с. 3; М. Д(имитријеви)ћ, Пера Сегединац, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 175-180; -ћ, Вршац, 23. I „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1883, бр. 47, с. 1; С., Адријана Лекуврерова, Јавор, 1884, бр. 7, с. 218, 220; С., Ромео и Јулија, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; М. С(ави)ћ, Марија Рајковић-Димитријевић, Стражилово, 1887, бр. 3, с. 48; А-м, Марија Рајковићка-Димитријевићка, Позориште, НСад, 1887, бр. 1, с.4; Ј. Грчић, Несрпкиње на српској позорници, Позориште, НСад, 1907, бр. 10, с. 85-87; Н. М. Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 79, 81-82, 89; А. Шеноа, Казалишна извјешћа, I, Згб 1934, с. 243, 263.

Л. Д.