РАЈКОВИЋ Сава – драмски глумац (Београд, 24. I 1848 – Сомбор, 17. XII 1880). Основну школу и седморазредну гимназију завршио је у Бгду, где је започео и студије на Великој школи. Затим је две г. био студент Високе политехничке школе у Цириху. Слободна Швајцарска, са развијеном грађанском демократијом, у оно време је била уточиште многих политичких емиграната, прогоњених бораца за слободу и људска права. У њиховим круговима снажно се осећао утицај Интернационале, оданде су се шириле идеје и тамо започињале акције које ће имати одјека и у земљама које су они силом околности морали напустити. У таквој средини и у дотицају с пропагаторима начела о људској слободи, социјалној правди и једнакости, Р. је изградио своја слободољубива и демократска уверења. За време студија путовао је по Немачкој, Чешкој, Швајцарској и јужног Француској, а потом је прешао у Праг, где је студирао филозофију и где је приступио Младочешком покрету, чији је циљ био борба против немачке хегемоније и обесправљивања и угњетавања чешког и осталих словенских народа од стране бечких властодржаца. Он је такође, 1867, био један од главних чланова тајног удружења српских студената у Прагу „Вера“, које је, по свему судећи, одржавало везе са Уједињеном омладином српском. Тамо је учествовао и у студентским демонстрацијама и после једног сукоба с полицијом био је осуђен на тринаест месеци затвора. Да не би био ухапшен, побегао је у НСад и почетком јесени 1869. ступио у ангажман СНП као глумац. Још не започевши рад у српској народној позоришној дружини, учествовао је у раду Уједињене омладине српске: на њеној IV скупштини, одржаној крајем септембра 1869. у Великој Кикинди, од четворице изабраних Р. је други перовођа. Тој Скупштини председавао је А. Хаџић, који је, сасвим сигурно, имао велико поверење у овог 21-огодишњег интелигентног, образованог и борбеног омладинца. Вративши се у трупу СНП, уз Хаџићеву помоћ, 23. X 1869. дебитовао је у НСаду као Иво Црнојевић у Максиму Црнојевићу, а затим се, с пуним младалачким жаром, посветио свом глумачком изграђивању. Хаџић му је притом помагао да се ослободи почетничке несигурности и сумње у своје представљачке могућности; Р. је убрзо стекао довољно самопоуздања и глумачке стабилности, што му је обезбедило успешан рад на сцени. У СНП је неко време наступао под презименом Анђелић. Крајем 1871. прешао је у НП Бгд, где је остао до 10. VI 1873. Средином лета 1873. отишао је у ХНК у Згбу; у пролеће 1874. оженио се глумицом Маријом Дитмајер. У Згбу је остао до лета 1876, а затим се вратио у Србију и као добровољац учествовао у српско-турском рату. Када су борбе између зараћених страна престале, Р. је са женом дошао у Војводину и од 1. XI 1876. поново се прикључио СНП, испочетка „испомажући“, без уговора, а од 1. VI 1877. као стални, уговорни члан. Од сезоне 1879/80. обављао је и функцију заменика редитеља и управитеља Д. Ружића. Тешко оболео од туберкулозе плућа, 18. V 1880. је добио шестонедељни допуст ради лечења; после тога је све чешће одсуствовао са сцене. Од 22. X 1880. његово здравствено стање се толико погоршало да на позорницу више није излазио иако је путовао са трупом и лечио се у местима где је СНП гостовало; смрт га је стигла за време гостовања дружине у Сомбору. Био је високог раста, крупан, веома изразитог лика. Заједно са Л. Телечким и П. Бранијем спадао је у круг најобразованијих српскохрватских глумаца оног времена. Већ после неколико почетничких улога открило се да је изузетно даровит: мало је наших глумаца из тог периода који су успевали да се онако брзо уметнички потврде и нагло избију у први план на­ше глуме као што је то њему успело. После три-четири г. рада на сцени он је већ био формиран глумац и у загребачком и новосадском ансамблу заузимао је врло високо место. У ХНК је био у групи водећих глумаца, заједно са А. Мандровићем, М. Ружичком-Строци, М. Перисовом и Т. Јовановићем; у СНП су га, уз Д. Ружића, сматрали најврснијим чланом дружине. Иако се тада сваки нов комад припремао веома брзо, налазио је времена да своје улоге изради студиозно и настојао је да их диференцира карактеристичним појединостима. Најчешће је тумачио карактерне роле, а у улогама добричина, посебно доброћудних стараца, био је ненадмашан. „Био је даровит глумац и као створен за то, да приказује такозване ’старе господаре’ – тече, чике, тајке и ујаке – за које се тражи благословена доброћудност. Био је прави Крез у бономији. У њему је био онај божанствени дар за здрав хумор, који се тако ретко налази у данашњих глумаца. Врлина му је била што је створове песничких духова наново стварао, верно природи и улози, те је тиме дочаравао пред очи наше живот, у ком се сукобљавало сто зрачака у једној слици. Имао је осећаја за символику човечије душе у покрету, држању, гласу и у изразу лица. Карактере које је приказивао гледао је да индивидуалише, а то му је давало игри правог живота, истине и свежине“ (А. Хаџић, 1887). Не мање ласкав суд изрекао је о њему и, иначе врло строги, А. Шеноа: „Г. Рајковић, човјек по нарави даровит, по узгоју свом наображен, схваћа задаћу своју како је управо схватити ваља, за њега ријеч ’умјетност’ није само тлапња или излика којом се многи поносе и надимљу, премда им је права умјетност девета брига… г. Рајковић је глумац мисаон, кој’ је вичан сваку ма и малешну задаћу на ситно пребирати, те своју индивидуалност прикладити изгледу писца, тј. опћинство не види у сваком комаду Рајковића као Рајковића. Весели нас што га уопће својим назвати можемо…“ (1874). Сведочанство још једног савременика потврђује да су ова мишљења о Р. у свему тачна:  „Његове најбоље и најмилије улоге беху баш доброћудни старци. У такве се улоге могао уживити, претопити, те из укрштаја између песникова створа и његова схватања постаде свагда позорничка појава… Живота беше у тим појавама, карактера беше, који се изражавао у речима и гибању гласа, као год и у покретима и у разноврсној игри црта на његовом лицу…“ (М. Савић, 1892). Р. смрт ожалила су сва три позоришта која смо тада имали – новосадско, београдско и загребачко – као велик губитак српског и хрватског театра. Знало се већ тада, а доцније још више, да је наше позориште његовом прераном смрћу изгубило глумца који би се, да је проживео нормалан радни век, сврстао међу најблиставије наше сценске ствараоце. Р. се помало бавио и књижевним, а много више преводилачким радом. За време студија у Прагу објавио је 1868. у тамошњим часописима „Světozor“ и „Květi“ неколико приповедака из српског народног живота. Преводио је са немачког, чешког и пољског. СНП му је извело преводе: Телеграм, шаљива игра у једној радњи Г. Моравског (1869); Моника, трагедија у три чина Ј. Колара (1871); Моје мезимче (у СНП: Очина маза), комад у три чина А. Ларонжа (1881); Окаљано поштење (давано и под насловом: Изгубљена част), карактерна слика у три чина Х. Бормана и Ј. Ригена (1881), и Отаџбина, драма у пет чинова В. Сардуа (1904); у његовом преводу и преради односно посрби играни су у СНП: Да је мени лећи па умрети, лакрдија у једној радњи, с песмама, по немачком, непознатог аутора – можда Емануела Шикандера? (1870); Глуви слуга, шаљива игра у једној радњи Т. Даниса, по немачком (1871); Женске сузе, шаљива игра у једној радњи, по француском, А. Винтерфелда (1871) и Артаксерксес, лакрдија у једној радњи, по немачком, непознатог аутора (1872). У његовом су преводу, поред неких од већ наведених, у другим позориштима извођени и ови комади: Жишка, драма у пет чинова Ј. Колара (Бгд, 1872); Казанова, Лоријеова шаљива игра у три чина, по немачком (Бгд, 1872; Згб, 1875); Ручаћу с мајком, шаљива игра у једном чину Ш. А. Декурсела и Л. Тибуа, по немачком (Бгд, 1873); Из доба котиљона, шаљива игра у пет чинова Е. Боздјеха (Згб, 1870; Бгд, 1873), и Пред доручком, весела игра у једном чину А. Фредра (Згб, 1874). Отаџбину, Окаљано поштење и Очину мазу, комаде који су у СНП изведени после његове смрти, превео је 1875, 1878. и 1880.

УЛОГЕ: Роберто (Младенци), Шумбалински (Јединица), Капелан Дојнички (Госпође и хусари), Бромберг (Проводаџије), Лебрехт Шлегл (Ултимо), Кегл (Социјалне демократе), Кнез Доброслав (Добрила и Миленко), Иво Црнојевић (Максим Црнојевић), Борн (Низ бисера), Влатко (Потурица), Жак (Две сиротице), Гроф Лестер (Марија Стјуартова), Лаврентије (Ромео и Јулија), Диплан (Милион), Милош Обилић (Милош Обилић, Суботић), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве), Соколовић (Избирачица), Радостин (Девојачки завет), Маркиз Монтефиор (Дон Цезар од Базана), Мерије (Партија пикета), Лорд Клодн (Ловудска сиротица), Бранко (Злочинчева марама), Марко Симић (Последња воља), Фон дер Хофен (Последње љубавно писмо).

ЛИТ: Λ, Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 70, с. 163-166; (Ј.) Г(рчић), Девојачки завет, Позориште, НСад, 1877, бр. 6, с. 22-23; С., Младенци, Позориште, НСад, 1877, бр. 8, с. 31; Б., Јединица, Позориште, НСад, 1877, бр. 19, с. 75; Б., Проводаџије, Позориште, НСад, 1877, бр. 24, с. 94-95, бр. 25, с. 98-99; М., Ромео и Јулија, Позориште, НСад, 1877, бр. 34, с. 135; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица, 1878, бр. 14, с. 109; К. Р. (М. Савић), Ромео и Јулија, Позориште, НСад, 1879, бр. 11-14, с. 43, 46-47, 50-51, 55; К. Р. (М. Савић), Максим Црнојевић, Позориште, НСад, 1879, бр. 29, с. 114-115, бр. 30, с. 118-119; К. Р. (М. Савић), Злочинчева марама, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1880, бр. 11, с. 2; А-м, Читуља – Сава Рајковић, Застава, 1880, бр. 193, с. 6; А-м, In memoriam – Сава Рајковић, Застава, 1880, бр. 197, с. 3; А-м, Сава Рајковић (рођен 12. јануара 1848 – умро 5. децембра 1880), Позориште, НСад, 1881, бр. 5, с. 17-18; А. Хаџић, † Сава Рајковић, Српске илустроване новине, 1881, бр. 3, с. 47; М. С(ави)ћ, Сава Рајковић, Позориште, НСад, 1892, бр. 18, с. 69-70; М. С(ави)ћ, Сава Рајковић, Јавор, 1892, бр. 14, с. 220-221; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског зем. казалишта, Згб 1895, с. 79-80; Ј. Скерлић, Светозар Марковић, његов живот, рад и идеје, Бгд 1922, с. 30; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бгд 1925, с. 87; М. Савић, Наши стари – Сава Рајковић, Застава, 1928, бр. 68, с. 3; А. Шеноа, Казалишна извјешћа, Згб 1934, I, с. 199-328, II, с. 12-43; В. Жачек, Уједињена омладина српска и Чеси, НСад 1968, с. 404-405.

Л. Д.