РАКИЋ Бранка – балетски критичар и преводилац (Кнежеви Виногради код Белог Манастира, Барања, 10. X 1926 – Нови Сад, 19. XI 2000). Отац Драгољуб био је инжењер агрономије, мајка Мила рођ. Трбојевић домаћица. Основну школу и нижу гимназију завршила је 1941. у Сарајеву. Балетом се почела бавити у сарајевској школи „Цвијета Зузорић“. Матурирала је 1944. у Фиренци (Италија). Уписала је 1946. у Згбу Филозофски факултет (група за италијански, енглески и француски језик), где је дипломирала 1952. Учесник народноослободилачке борбе и члан Казалишта народног ослобођења Далмације била је од августа 1944. Од 15. V 1945. до 30. VI 1946. била је ангажована у ХНК у Сплиту, а од 1946. до 1948. је била чланица балетског ансамбла ХНК у Згбу. Прве критике о балету почела је да објављује 1949. у омладинским загребачким листовима („Извор“, „Студентски лист“, „Хоризонт“), а пошто је дипломирала радила је као новинар и критичар у „Вјеснику“, „Народном листу“, „ВУС“-у и на Радио-Згбу. Од 1954. до 1961. живела је у Бгду, одакле је наставила да сарађује са наведеним загребачким листовима. Од 1961. је била уредник у часопису „Свијет“, а од 1965. до 1970. шеф Студија – програма РТВ Сарајево. Г. 1971. се настанила у НСаду: најпре је радила као новинар Радио-НСада, па од 1974. као саветник СИЗ-а културе НСад. Од 1. II 1982. до пензионисања, 31. XII 1991, била је запослена у СНП: најпре је, једну сезону, радила као референт за децу и омладину па, до 1986,  као главни организатор у Музичком центру СНП; од 1986. до 1989. била је шеф Концертне пословнице и потом, до пензионисања, стручни сарадник за Балетско такмичење. Загребачко „Око“ је 1979. обележило 30-огодишњицу њеног деловања као јединог балетског критичара који је пратио балетско стваралаштво у целој Југославији. Поред рецензија објављивала је и есеје о балету и теоретске радове из области плесне уметности. За писање о балету награђена је Медаљом загребачког ХНК (1985). Аутор је балетских либрета и лутка-игара, од којих је већина изведена на сцени Позоришта младих и у дечијем програму Радио-НСада. Од 1952. бавила се и превођењем, поглавито са италијанског језика: Л. Пирандело: 30 новела (1952); Е. Виторини: Људи и нељуди (1952); А. Моравија: Агостино (1957), Презир (1958), Римске приче (1958) и Унутрашњи живот (1979); Д. Реа: Крик (1961); В. Пратолини: Постојаност разума (1965) и Хроника о сиромашним љубавницима (1966); Е. Фери: Где је био отац (1984), а у рукопису јој остао Бокачов Декамерон. СНП је извело њене преводе драмских комада: Субота, недеља, понедељак Едуарда де Филипа (1979) и Три жене (Мела) Даче Мараини (1985). Иницијатор је ревитализације новосадске Синагоге и организатор прве летње концертне сезоне у њој. Оснивач је, идејни творац и директор бијеналног фестивала Југословенско балетско такмичење, за које је 1991, после десет г. успешног деловања, награђена Медаљом ХНК у Згбу, Искром културе Војводине, Годишњом наградом СНП и Златном плакетом Савета Такмичења. Била је потпредседник југословенског Националног комитета за игру од његовог оснивања, председник друштва за италијански језик и културу „Данте Алигијери“ у НСаду, члан-саветник редакције балетског часописа „Orchestra“… И након пензионисања наставила је да ради на афирмацији балетске уметности – тако је октобра 1997. у новосадском Позоришту младих организовала окупљање трупа савременог плесног израза. Први супруг јој је био књижевник и драмски писац Ранко Маринковић (в), а други психијатар и позоришни критичар Адолф-Пуба Матеовић (в), са којим има ћерку Катарину, која је музиколог и организатор у дирекцији Опере СНП.

БИБЛ: Ballet yougoslavie, Бгд 1958; Три кавалира фрајла-Меланије, либрето за балет (по М. Крлежи), Згб 1975; Како смо открили карактер, дечија радио-игра, НСад 1975; Прича старог клавира, лутка-игра, НСад 1977; Varijacijo na temu za tri igralke, радио-драма, Љубљана  1979; Југословенска балетна сцена 1950-1980,  Сарајево 1982; Хрватско народно казалиште у Загребу 1860-1985. Балет, Згб 1985; Четрдесет година балетног живота у Кући на Обали, Сарајево 1990.

ЛИТ: А-м, Поглед унатраг и унапријед, Телеграм, Згб, 19. XII 1969; М. Јовановић, Ахилова пета балета, Око, Згб, 5-19. II 1981; А-м, Дан Српског народног позоришта. Награде, Позориште, НСад, 20. IV 1991; Љ. Андрић, Са Бранком Ракић, Писац, НСад, 25. IV 1991; А-м, Преминула Бранка Ракић, Дневник, 21. XI 2000; А-м, Личност широког интересовања, Војводина, НСад, 21. XI 2000; З. Т. М., Живот за балет, Вечерње новости, 21. XI 2000; М. С., Преминула Бранка Ракић, Глас јавности, Бгд, 21. XI 2000; С. Савић, In memoriam. Бранка Ракић (1926-2000), Дневник, 23. XI 2000; В. Крчмар, Бранка Ракић (1926-2000), Алманах позоришта Војводине, 2003, бр. 35, с. 176-177.

З. Т. Ј.