РУЦАНТЕ Анђело Беолко (Angelo Beolco Ruzzante) – италијански глумац и драмски писац (Падова, око 1502 – Падова, 17. III 1542). Упркос преданом и систематском истраживању, датуми из Р. биографије су непоуздани: тако је и г. рођења изведена из надгробног натписа, где стоји да му је живот потрајао само 40 г. Ванбрачни син лекара Ђан-Франка Беолка из угледне ломбардијске породице трговаца вуном, која се у Падови настанила крајем XV века, Р. је несумњиво био у могућности да се одмалена развија и образује у једној ученој и углађеној средини, као што показују његове касније младалачке активности у поезији петраркистичког манира (о којој има доказа, иако није сачувана) и у прозним и драмским покушајима, који су увек поздрављани и подржавани у аристократским и академским круговима у Падови. Као осамнаестогодишњак организовао је аматерску позоришну трупу, која је давала представе о карневалима, а касније прерасла у професионални ансамбл. Наступао је углавном у својим комадима. Право име му је било Анђело Беолко, а надимак Руцанте је добио према типу веселог, лењог и изазовног момка из Падове – улоге које је играо биле су разне (преварени муж, приглупи слуга, хвалисави војник), али је карактер у суштини остајао исти. То је још потенцирано једним истим сељачким оделом у којем је Р. увек наступао. У својим многобројним комедијама и фарсама, које се убрајају у најлепша остварења ћинкуећента, приказивао је обичан сеоски живот, истинито и без оног претераног исмевања које је било обавезно у фарсама о сељацима у време ренесансе. Најпознатије су: Пасторала (1520), Анкоњанка (1522), Комедија без наслова (1524), Разговори на сељачком језику или Повратник или Причање Руцантеово по повратку с бојишта (1528), Мушица (1528), Крава (1533). „Свести Б. дело на генијалан производ у области комичног једнога импровизаторско-лакрдијашког талента значило би не схватити не само поетску снагу ауторову него ни његов свестан, ангажован уметнички труд. То што је био и глумац користило му је само утолико што је упознао све тајне позорнице. Значајан је већ и избор падованског дијалекта: тај дијалекат је природни израз сеоске средине коју он опева. Р. даје ’први функционални покушај у области дијалекта’, јер не одбацујући књижевни италијански језик – тада већ на врхунцу афирмације – изједначује падованско наречје са флорентинским. Он показује да и то наречје може на најприроднији начин да изрази ону – такође природну – стварност коју је он хтео да наслика са највећом могућом верношћу, одбацујући сваки литерарни украс, сваки вео који би могао макар мало да је деформише или измени. Б. жели да се удуби у свест људи падовског краја па и да постане његов тумач, његов непосредан и истинит глас. Било би занимљиво, узимајући у обзир историјску дистанцу у најширем смислу речи, потражити сродности између Р. поетике и оне којом се руководио веризам новијих писаца као што је Ђовани Верга. На тај начин Р. комедија, складно и одмерено уметнички остварена, постиже онај чудесни поетски резултат: комику испуњену драматичношћу, трезвеношћу и истинском људском трагедијом. Јасно је да је Б. морао свесно да одбаци сваки канон учене комедије и да ствара ослањајући се само на вештину која је извирала из културе и укуса који је сам неговао. У светлости Р. поетике добија посебну боју и начин изражавања његових личности, које ’чак ни у гадостима нису злобне’. Уосталом, и сам Б. се брани од могућих оптужби да је непристојан; ево шта каже у епилогу Бетије: ’А ако би се нашла која жена да каже да је ово било прљаво, ја је подсећам да сам унапред рекао да ћу говорити природно, а говорећи природно није се могло рећи другим речима’.“ (др Ерос Секви у предговору за књигу Венецијанка). На сцени СНП играни су 1966. његови комади Мушица и Причање Руцантеово по повратку с бојишта.

БИБЛ: Анђело Беолко Руцанте, Венецијанка и друге комедије, избор и предговор Ерос Секви, Бгд 1965; Анђело Беолко Руцанте, Повратник и Мушица, прев. Вера Бакотић-Мијушковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1418.

ЛИТ: А-м, Вечерас премијера „Мушице“, Дневник, 22. X 1966; М. Кујунџић, Непожељно за пунолетне, Дневник, 24. X 1966; А., Три значајна позоришна гостовања, Политика, 10. I 1967.

Д. Р.