РУЦОВИЋ Богобој – драмски глумац и позоришни преводилац (Будва, 21. III 1869 – Београд, 1. IV 1912). Одмила је носио име Руца. Отац му се звао Гаврило и био је протојереј и председник Српско-православне конзисторије; мати му се звала Марија. Отац му је иначе водио порекло од Његоша, као син Његошеве сестре од стрица Горде, по стрицу Саву Петровићу Његошу. Био је такорећи у сродству са Симом Матавуљем и с њим пријатељевао у Бгду. Основну школу и гимназију учио је у Котору. После матуре је отишао у Беч да студира права, али је убрзо прекинуо студије и вратио се у Котор да одслужи војни рок. Дезертирао је у Црну Гору, на Цетиње, где је неколико месеци био наставник. Књаз Никола му је био веома наклоњен не само из рођачких побуда него и стога што је ценио „његов карактер и интелигенцију, духовитост и речитост, поетичност и својеглавост“. С неколико књажевих наполеона у џепу и с његовим благословом, пребацио се преко границе у Србију. Докопао се Бгда, у којем је 1890/91. студирао права („полагао и неке испите“). Глумачку каријеру је отпочео новембра 1892. у путујућој дружини Николе Симића. Потом је извесно време провео у дружини „Синђелић“ (1893-1895), код Михаила Димића, где се срео са Олгом Илић (која ће постати његова велика страст). У Нишу се ипак, 1893, оженио даровитом Катарином-Катицом Поповић. Г. 1895. је покушао, без успеха, да уђе у НП у Бгд. То му је успело тек после две сезоне „чергарења“. Ангажман у београдском НП, заједно са супругом, остварио је 15. X 1897, са платом од 120 динара месечно. Споро се развијао као глумац и још спорије му је расла плата: 1902. је постао стални члан, а тек 1904. је зарађивао 200 динара месечно. Немирног духа, несталан, више пута је напуштао престоничку сцену, или сам или му је отказиван уговор. Тако је, на пример, у ансамбл ступио као стални члан 23. VIII 1906, а већ 1. XI исте г. је иступио из њега. М. Грол га је поново прихватио 4. VIII 1909, али га је сврстао међу привремене чланове и, поврх свега, са њим потписао уговор „са особеним условима“, што га је нарочито погађало и болело. Поново се, на краће време, удаљио са престоничке позорнице: глумио је у „Синђелићу“ и у дружини Николе Хајдушковића, да би 10. IX 1910. још једном био примљен за привременог члана београдског НП. Редовни члан је, према новом Закону о НП у Бгду, постао 25. VI 1911. Тада се, истрошен и уморан од живота, заљубио у своју партнерку Мару Таборску, ватрено и безумно како је само он то могао, а она му је љубав узвратила и због њега напустила мужа, редовног члана НП Виљема Таборског, пореклом Чеха. То је било с пролећа 1911, а већ наредно рано пролеће донело му је смрт. Р. је по свему био необичан човек и још необичнији глумац. За М. Грола, који га је изврсно познавао и волео на тај начин што је био према њему строг до суровости, Р. је био као човек „препоносит и преосетљив, несавитљив према устаљеном поретку“, типична боемска природа. Ни један наш глумац није до те мере био „жудан слободе, доживљаја и увек новога“ као он. Није имао нерава и стрпљења за позориште као установу, оно је за њега било „зверињак из којег се ваља спасавати главом безобзирце“. Увек спреман да плане, да дигне глас у име колектива, он би се очас нашао „међу првим бунџијама, у свим акцијама против позоришних управа“. Није га красила ни лепота лика: „Под његовим ружним ликом и промуклим гласом пламтео је унутрашњи огањ, света глумачка ватра, и комични брио, пун свежине која је пленила гледалиште“ (Р. Веснић). Природне недостатке је надокнађивао многим лепим преимућствима над својим срећнијим друговима: општим и књижевним образовањем, врло живим темпераментом, „марљивом студијом и несаломљивом амбицијом“ и најзад лаким учењем улога. У почетку је, доста дуго, играо сентименталне драмске јунаке; потом се „све више особено обележавао у улогама веселих љубавника, блудних синова, водвиљских јунака свих врста, разметљиваца, интриганата и безочних циника“. Истицао се и као преводилац позоришних комада са италијанског и немачког. НП у Бгду је извело његове преводе: Слуга двају господара (К. Голдони), Тако ти је то у свету, дете моје! (Ђ. Галина), Као лишће (Ђ. Ђакоза), Тоска (В. Сарду, с немачког), Мирандолина (К. Голдони), Дете (Х. Хејерманс, с немачког), Луцифер (Е. А. Бути), Пир поруге (С. Бенели). Другде су извођени, пре свега у његовим малим ансамблима, Р. преводи комада као што су: Франћеска од Риминија (С. Пелико), Госпођа од Шалана (Ђ. Ђакоза), Марија Антоанета, краљица француска (П. Ђакомети), те три драмска комада Роберта Брака: Последња маска, Он, она и он и Под наличником. Преводи су му били веома цењени. СНП је од наведених извело три његова превода: Тако ти је то у свету, дете моје!, Тоска и Мирандолина.

БИБЛ: Е. Роси, Студија о „Краљу Лиру“, превод са италијанског, Дневни лист, Бгд, 1897, бр. 265, с. 3; Е. Роси, Нешто о уметнику и писцу, превод са италијанског, Дневни лист, Бгд, 1898, бр. 15, с. 3; K. Голдони, Мирандолина, превод са италијанског, Бгд 1951.

ЛИТ: А-м (М. Грол), Богобој Руцовић (1869-1912), Позоришни годишњак 1911/12, с. 27-30; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 116, 235-236; М. Грол, Богобој Руцовић (1869-1912), Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 201-214; М. Ибровац, Успомене, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд MCMLXVIII, с. 618; Д. Крунић, Богобој Руцовић, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд MCMLXVIII, с. 453-454; Р. Веснић, Потомак Његоша боем-глумац Богобој Руцовић, Позориште, НСад, 1977, бр. 7, с. 14-15.

Ж. П.