РУШКУЦ Ђорђе Ђура – помоћник управника СНП, директор Стеријиног позорја (Нови Сад, 28. IV 1908 – Нови Сад, 22. I 1980). Отац Атанасије био је папучар, али и познати тамбураш у оркестру Марка Нешића, мајка Даринка рођ. Николић. У НСаду је завршио основну школу и гимназију (1927), а потом је као стипендиста Матице српске студирао на Комерцијалном институту у Греноблу у Француској (1927/28). У МС је радио као благајник и књиговођа од 1929. до 31. X 1957. с прекидима 1934/35, када је био чиновник у планинарско-туристичком друштву „Фрушка гора“, и за време окупације: ухапшен је августа 1943. и упућен у Шатораљаујхељ, а одатле у логор Маутхаузен. Када се 1945. вратио у НСад, наставио је да ради као референт у МС. У СНП је радио најпре хонорарно као шеф Рачуноводства (од 1. XI 1956. до 30. IX 1957). Од 1. X 1957. до 31. III 1961. био је помоћник управника и до краја г. 1961. остао хонорарни стручни сарадник управе СНП. Од 1. VI 1961. до пензионисања, 31. XII 1971, због изузетног смисла за организацију и администрацију, био је први директор Стеријиног позорја. „Велики зналац финансија, страних језика, прописа, позоришних прилика и културне политике, успешно је обављао све послове и често, без личног истицања, преузимао је и неке обавезе својих шефова, у МС секретара др Николе Милутиновића, у СНП управника Милоша Хаџића и у Позорју потпредседника Раше Радујкова. Изузетно интелигентан, широке културе и знања, био је десна рука својим руководиоцима. По природи је био тих, ненаметљив, углађен у опхођењу са људима, али строг кад се радило о ваљаном извршавању задатака“ (В. Поповић). Добитник је ордена Светог Саве V реда (1937). Као признање за савестан и приљежан рад у Позорју додељено му је посебно признање Главног одбора (1971), а постхумно (1981) Златна плакета са Стеријином значком. У младости је био активан гимнастичар и члан Сокола, а бавио се и књижевним радом. У новосадском „Дану“ објавио је више приповедака, а у „Летопису Матице српске“ јавио се својим прилозима у поводу 100-годишњице смрти Бранка Радичевића и 50-огодишњице смрти Јована Јовановића Змаја. Превео је са мађарског језика, који је веома добро знао, преко 50 приповедака старијих и савремених мађарских писаца. Објављен му је 1951. превод Жуте куће Ђуле Лукача, а 1953. у коауторству, заједно са Александром Тишмом и Лидијом Дмитријевом, књига новела мајстора мађарске приповетке Шест јутара ружа. Син му Богдан (в) је редитељ и музички уредник, а снаха Мира (в) балерина СНП.

ЛИТ: А-м, Ђорђе Рушкуц, Дневник, 23. I 1980; В.  Поповић, In memoriam. Ђорђе-Ђура Рушкуц, Сцена, 1980, бр. 4, с. 137-138.

В. В.