РУЖИЋ Димитрије – драмски глумац (Српски Чанад, Румунија, 27. X 1841 – Вршац, 4. XII 1912). Рођен је у породици земљорадника. Отац му се такође звао Димитрије, а мати Персида. Право породично презиме било му је Ружин. Први пут је дошао у везу са позориштем у Српском Чанаду крајем 1859. и почетком 1860, за време гостовања немачке позоришне дружине Карла Буша, у чијим представама је и статирао. Подстакнути овим гостовањем, Јован и Андрија Путић и Стеван Протић су, на Р. наговор, основали у Чанаду српску дилетантску позоришну дружину, у којој је 19. V 1860. Р. први пут изашао на сцену у улози Ивана у Стеријиним Ајдуцима. Дружина је затим гостовала у Великом Сент-Миклушу и у Великој Кикинди, где ју је, после распада, Јован Кнежевић прихватио, поново организовао и одвео на гостовање – најпре у Врањево, затим у Нови Бечеј, а крајем новембра 1860. у НСад. Све време у дружини је био и Р. После неспоразума ансамбла са Кнежевићем, Р. је са још осморо глумаца Дружине поднео молбу Српској читаоници у НСаду „да их прими под свој надзор“. Прихватањем њихове понуде донета је 16. VII 1861. одлука и о оснивању СНП и од тог дана Р. је његов члан. Већ 23. VII 1861. наступио је у НСаду у својој првој улози у СНП – као Учитељ Цветко Завишић у Мушком методу и женској мајсторији. Са Драгињом Поповић, која је такође из Кнежевићеве дружине прешла у СНП, венчао се 11. II 1862. у манастиру Крушедол. После сукоба између Д. Коларовића и Л. Телечког у Осијеку, не сложивши се са Коларовићевим отпуштањем, са женом је напустио СНП 4. V 1863. и прихватио ангажман у Земаљском народном казалишту у Згбу, где је остао до 12. IX 1865. као један од најзапосленијих и веома запажених глумаца, а затим се вратио у СНП. У Згбу, где се  1864. води и као преводилац Шилерове Сплетке и љубави, његовом глумачком развоју знатно је допринео Ј. Фрајденрајх. У јесен 1868, заједно са супругом, био је на студијском боравку у Бечу и у Бургтеатру гледао тадашње великане европске глуме А. Зонентала, Ј. Левинског и К. В. Мајкснера и по угледу на њих развио се у глумца романтичарског правца. Од 18. II 1872. до 10. VI 1873. био је члан НП у Бгду, где је стекао драгоцена искуства у сарадњи са А. Бачванским. У СНП се дефинитивно вратио 10. VIII 1873. и са собом у ангажман довео П. Добриновића; од тада ће његова каријера бити испуњена непрекидним напредовањем, својеврсним креацијама највишег домета и стицањем популарности коју раније а ни у доцнијем периоду није имао ни један српски глумац. Пошто А. Хаџић није могао стално путовати с трупом, 28. IV 1875. Р. је именован за заменика управитеља, а тада се први пут спомиње и као редитељ. За привременог управитеља изабран је 10. IV, а за управитеља 31. V 1879. и на том положају остао до 18. II 1892, када је поднео оставку; у знак признања за дотадашњи савестан и марљив рад на том положају, истог дана је изабран за почасног члана ДСНП и почасног управитеља српске народне позоришне дружине. Међутим, и после тога ће стицајем околности већ ускоро морати поново да прихвати дужност заменика управитеља, на којој ће остати до јула 1892, када поново од А. Хаџића прима дужношт привременог управитеља, на којем је положају и потврђен на Скупштини ДСНП 21. X 1892. Од 22. VII 1895. Р. је и главни редитељ СНП. Иако оптерећен пословима управника и редитеља, све време је био веома активан и као глумац и у несмањеној мери је био заступљен у репертоару као тумач по правилу највећих и најодговорнијих улога. У међувремену је путовао у Беч и у Будимпешту да на сцени види велике италијанске глумце – Е. Росија, Т. Салвинија и Е. Новелија. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 5. IV 1886. у НСаду као Герик у Доктору Робину (заједно са Д. Ружићком), а 50-огодишњицу 29. I 1910, такође у НСаду, као тумач насловне улоге у Ђурђу Бранковићу. У то време, подстакнут Т. Остојићем, написао је своје мемоаре који су, у рукопису, изгубљени за време Другог светског рата. Као гост најчешће је наступао у НП у Бгду, скоро по правилу у улогама Т. Јовановића. Умро је за време гостовања СНП у Вршцу, дуже време одсутан са сцене али стално присутан у трупи, а сахрањен је 6. XII 1912. на Алмашком гробљу у НСаду. За изванредне заслуге одликовала га је српска влада Орденом Светог Саве V и III степена, а црногорска Даниловим орденом IV и III реда. Р. је почео као глумац и уметнички се развијао на самом почетку постојања наших првих професионалних театара и у првој деценији њихове стабилизације и развитка. У оно време романтични стил глуме био је у пуном јеку, а владао је европским сценама, са ређим појединачним изузецима, до поткрај XIX века. Већ од почетка препуштен самоме себи, у том стилу се и Р. глумачки изграђивао и формирао. Он задуго неће имати ни учитеља од струке ни правих узора, и тек ће у Згбу и Бгду, а нарочито после првог боравка у Бечу, стећи потпунију представу о сложености и функцији свога позива и могућностима глумачког израза. Потпуно предан сцени, са истанчаним осећањем за студију и пословично савесним и пожртвованим радом, у условима непрестаних путовања и наступања на свакаквим позорницама, успео је да попуни празнине у своме образовању и да се оспособи и уздигне до моћног тумача највећих улога у веома широком, разноврсном репертоару – од комичних, салонских и психолошких до херојско-трагичарских, и постане највећи наш глумац романтичарског периода. У стилу који је заступао и занесењачки неговао умео је да диференцира своје улоге према карактеристикама ликова које је тумачио, полазећи од њихових психо-физичких и карактерних особина, те функције и задатака у представи. Као носилац улога Шекспирових и Шилерових јунака, Максима Црнојевића и Пере Сегединца и, нарочито, главних ликова у комадима из наше националне историје, стекао је огромну популарност; тадашња публика видела је у њему не само оваплоћење најбољега и најплеменитијега што је имало наше позориште, него га је поистовећивала са личностима које је тумачио – као борца за слободу, правду и истину. Управничке дужности обављао је савесно, поштено и мудро, настојећи да избегне неспоразуме са глумцима, да их стално држи на окупу и ангажује радом. Класично изразитог, продуховљено мужевног лика, витког стаса и гипког, лаког хода, лежерног држања и меког геста, Р. је имао све особине неопходне глумцу предодређеном за велике сценске задатке: таленат, ванредно лепу појаву и звонак глас. Чим би се појавио у представи и проговорио својим сонорним бас-баритоном, испуњавао је сцену својом личношћу, деловао с ње надмоћно и врло сугестивно. „Намах би придобијао, освајао, покоравао, па онда соколио племенито, будио и тужне и радосне узбуђаје, једном речи: имао у власти и најинтимније затрептаје у душама гледалаца и слушалаца“ (Ј. Грчић). „Знао је и волео језик и умео је учинити осетљивом музику говора. Много је полагао на пуну, звучну и ритмичну дикцију српскога стиха; на позорници није видео само себе – умео је да се прилагоди и подреди целини… Ишао је својом, неутрвеном путањом, сам, не увек поуздано, али вазда као трагед од крви, са готово религиозним осећањем глумачког култа, са ’светим пламеном’ у грудима“. У сценама у којима су његови млади партнери понекад заборављали на узвишеност свога позива, Р. је и у последњим г. живота, већ стар и орунуо, „увек потпуно у улози, рецитовао своје стихове искрено и узбуђено, у осећању једног свечаног тренутка, као свештеник пред жртвеником“ (П. Коњовић). Пред све већим бујањем и освајањем сценског реализма „остао је сам и постао још за живота легендаран – јер није више могао, а није ни хтео да уђе и стварно, наиме: и духом и душом, у модерно доба, у двадесети век, у коме је његов романтичарски лик деловао већ некако анахронистички. Није хтео под старост да постане модеран глумац (мада је имао ваљда у себи ’штофа’ и зато) – остао је веран својој романтичарској слави. Било је великог уметничког и човечанског поноса у том његовом ставу“ (Т. Манојловић). Строг и према самоме себи, скоро никад није био задовољан одиграном улогом; размишљао је о својим уметничким задацима и скоро цепидлачки, до детаља, понирао у њих непрекидно тражећи најбоља решења. Са осећањем велике одговорности придавао је највећу важност и значај глумачком позиву узносећи га до култа.

УЛОГЕ: Иво, Максим (Максим Црнојевић), Герик (Доктор Робин), Југ Богдан (Бој на Косову, Суботић), Дон Карлос (Дон Карлос), Пјер Гренгоар (Гренгоар), Мишел Перен (Мишел Перен), Виљем Тел (Виљем Тел), Ромео (Ромео и Јулија), Шајлок (Млетачки трговац), Пера (Пера Сегединац), Лир (Краљ Лир), Хамлет (Хамлет), Станоје Главаш (Станоје Главаш), Отело (Отело), Владика Данило (Горски вијенац), Кин (Кин), Лестер, Мортимер (Марија Стјуарт), Исидор Хавлен (Фабричар), Миленко (Добрила и Миленко), Ђурађ (Ђурађ Бранковић), Мефистофелес (Фауст), Фарије (Гроф Монте Христо), Станко (Балканска царица), Југ Богдан (Задужбина цара Лазара), Фрања Мор (Разбојници), Раул Жерар (Осма тачка), Робен (Ђаволови записници), Радош Орловић (Јелисавета), Матис (Јеврејин из Пољске), Чича Мија (Стари бака и његов син хусар), Спира Грабић (Честитам), Министар (Протекција), Пантелија (Саћурица и шубара), Бен Акиба (Уријел Акоста).

ЛИТ: Ј. Грчић, Димитрије Ружић, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 27, с. 239-240; А-м, Двадесет и пет година глумовања, Застава, 18. VI 1886; М. Савић, Димитрије и Драгиња Ружић, Браник, 17. IV 1886; А-м, Наше народно позориште слави данас ретку славу…, Позориште, НСад, 1886, бр. 54, с. 213-215; Н. Јоксимовић, После двадесет и пет година, Позориште, НСад, 1886, бр. 56, с. 221-222; А-м, (Част и хвала поштену раду и савесној трудби за пуну четвртину столећа), Стражилово, 1886, бр. 17, с. 575-578; М. С(ави)ћ, Ружић у Шекспировим улогама, Позориште, НСад, 1893, бр. 1, с. 19-20; У., Димитрије Ружић, Бранково коло, 1910, бр. 5; А-м, 29. јануара (11. фебруара) о. г. прославиће у Н. Саду..., Застава, 3. II 1910; С. Малешевић, Прослава педесетогодишњице глумовања Димитрија Ружића, Браник, 10. II 1910; С. М(алешевић), Из живота нашег јубилара, Браник, 11. II 1910; Ј. Грчић, Димитрије Ружић, Ново Позориште, 1910, бр. 22, с. 241-243; П. Д(обриновић), Димитрије Ружић, 1841-1912, Браник, 6. XII 1912; С. М(алешеви)ћ, Значај Димитрија Ружића у Српском народном позоришту, Браник, 7. XII 1912; Ј. Грчић, Димитрије Ружић, Браник, 7. XII 1912; † Димитрије Ружић, 1841-1912, ЛМС, 1912, књ. 290, с. 102-110; М. Савић, Димитрије Ружић, Јединство, НСад, 16. IV 1922; Ј. Грчић, Три светла лика у аналима Српског народног позоришта, Југословенски дневник, Суботица, 1930, с. 15-24; Т. Манојловић, Димитрије Ружић (1841-1912), НС, 1951, бр. 31-32, с. 5-6; Б. С. Стојковић, Два великана новосадске сцене. I – Димитрије Ружић, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 389-340.

Л. Д.