СИЛАЈЏИЋ Јован – инспицијент, драмски глумац и редитељ (Будимпешта, 21. II 1899 – Нови Сад, 8. III 1972). Отац му се звао Ђорђе, мати Јулијана рођ. Николић. У родном граду, где је живео до 1918, завршио је основну школу и четири разреда реалне гимназије; због ратних прилика напустио је гимназијско школовање у петом разреду, привремено радио у једној крзнарској трговини и приватно учио певање. По завршетку Првог светског рата, 1918, оптирао је за државу Срба, Хрвата и Словенаца и краће време служио у српској војсци као административац у штабу дивизије у Суботици. Од 1. I 1919. до 31. VII 1925. био је члан СНП односно НП у НСаду, а од 1. IX 1925. до 31. VII 1928. наступао је у Трупи ДСНП. Од 1. VIII 1928. до 31. III 1929. био је члан НП у Скопљу, а од 1. IV 1929. до 15. XII 1944. непрекидно је био сценарист (инспицијент) Драме у НП у Бгду. Затим је, 4. II 1945, прешао у СНП (ВНП) у НСаду и у њему остао до 31. III 1950, када је премештен у НП у Сремској Митровици, одакле се 1. VIII 1950. вратио у ВНП, у којем је потом радио непуне две г., до 31. III 1952. У првом периоду свог позоришног рада С. је у СНП и НП НСад био претежно сценарист а повремено и глумац-епизодист, у Трупи ДСНП је чешће наступао на сцени у епизодним улогама, али је обављао и инспицијентске дужности; у НП у Скопљу и НП у Бгду скоро искључиво је радио као сценарист. У послератном периоду, у ВНП је имао звање инспицијента (у сезони 1946/47. је био и шеф помоћно-уметничког особља), а повремено је наступао и као глумац у епизодним улогама; за кратког боравка у Сремској Митровици претежно је био глумац-епизодист. У жељи да пре одласка у пензију на повољнији начин регулише свој положај, из ВНП је 1. IV 1952. прешао у Градско народно позориште у Ваљеву, где је добио место редитеља. У овом театру провео је још пуне две сезоне, 1952/53. и 1953/54, а затим је убрзо отишао у пензију и као пензионер живео у НСаду. С. је био велики заљубљеник у позориште; волео га је безгранично и био му одан и срцем и душом. Темпераментно се борио за чистоту свих облика сценског рада сматрајући позорницу светињом. Отворено је иступао против нерада, аљкавости и импровизације и сматрао је да у позоришту имају места само они који су спремни да му служе пожртвовано, марљиво и одговорно. Ова своја начела је не само исповедао него, нарочито као инспицијент, и спроводио у свакодневном театарском раду. На представама у којима је он био инспицијент све је морало функционисати као беспрекорни механизам: многе компоненте представе изван сцене – светло, музику, светлосне и музичке ефекте и техничке промене – чврсто је држао у својим рукама и иза кулиса одржавао високу дисциплину. Био је драгоцен сарадник редитеља и у припремама проба и представа. Иако је као глумац-епизодист био употребљив и користан, нарочито у карактерним и улогама „натурбурша“, остао је запамћен пре свега као врстан, изузетан инспицијент. Пред крај каријере је својим знатним позоришним искуством помогао младом ваљевском позоришту и као редитељ, с тамошњим неискусним глумачким ансамблом, поставио неколико комада чије су представе биле радо гледане: Без кривице криви (А. Н. Островски), Заједнички стан (Д. Добричанин), Хајдук Вељко (Ј. Драгашевић) и друге. Преводио је са мађарског позоришне комаде и новинске чланке.

УЛОГЕ: Панта Букало (Сеоска лола), Брендавоан (Харпагон), Пиколо (Код белог коња), Ибрахим (Хајдук Вељко), Жозеф (Штедионица), Шарве (Диран и Диран), Ноткин (Игра смрћу), Јегоров (Најезда), Анучкин (Женидба), Јоца Гладница (Сан летње ноћи), Педрило (Фигарова женидба), Јова поп-Арсин (Госпођа министарка), Пера (Ивкова слава), Гласник (Тартиф), Держиморда (Ревизор), Смарлама (Два цванцика), Уго Тедешко (Дундо Мароје), Мистер Роберт (Острво мира), Мајстор кројач (Грађанин племић), Стари морнар (Еквиноцио), Ла Раме (Дон Жуан).

ЛИТ: Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 1925, бр. 1560, с. 2; А-м, Вајлдова „Салома“, Comoedia, 1925, бр. 25, с. 23; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица, 1926, бр. 33, с. 4; А-м, Из позоришта, Војводина, Вршац, 1928, бр. 47, с. 1-2; А-м, „Игра смрћу“, Застава, 1928, бр. 233, с. 2; Б. Петровић, Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 1945, бр. 227, с. 4-5; С. Ј. Душановић, Анегдоте о глумцима, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 7.

Л. Д.