СИМИЋ Милан – управник, преводилац (Београд, 17. III 1827 – Београд, 14. VII 1880). Гимназију је започео у Крагујевцу а завршио у Бгду. Студирао је најпре философију у Пешти, а потом права у Паризу (1848). Нежног здравља, а доброг материјалног стања, службовао је са прекидима, који су знали бити и вишегодишњи. За владе кнеза Александра Карађорђевића (1850-1858) помиње се као редовни члан (од 3. I 1851) и казначеј (1856-1858) Друштва српске словесности у Бгду. Г. 1858. био је мајор и почасни ађутант кнежев, али је већ после неколико месеци дао оставку. За друге владе књаза Милоша Обреновића (1858-186о) боравио је на својим добрима у Влашкој и Румунији, где се бавио трговином и банкарским пословима. За друге владе кнеза Михаила (1860-1868) вратио се у Бгд, где је радио као рачуноиспитач треће класе у Главној контроли (1862-1865); у том периоду био је члан Литерарног одсека ПО („управитељ одбора литерарног“) и потпреседник ПО (од 5. III 1863. и крајем 1864), потом члан Финансијског одсека ПО (13. VII 1868) и, најзад, члан ПО (1870). Оснивањем сталног НП у Бгду изабран је за управника НП (11. XII 1871) и на тој дужности је остао до 22. X 1875, када је премештен за чиновника Управе фондова (1875-1877). Потом је поново постављен за управника НП (12. XI 1877) и ту је дужност обављао до пензионисања (1. III 1880), иако га је већ од маја 1879, због болести, замењивао Јован Бошковић. С. није био прави позоришни човек; као чиновник у театру био је савестан и педантан, благ и непосредан у опхођењу са глумцима, који су га зато поштовали и волели. У интелектуалним круговима онога доба, он је на себе скренуо пажњу својом темељном расправом Грбови српски земаља и династија, објављеном у „Гласнику Друштва србске словесности“ (1857). Његова књига Разговори французко-србски (Бгд 1852) представљала је озбиљан приручник француско-српске конверзације, па је коришћена и као уџбеник. С. је говорио немачки и француски језик, са којих је посрбио неколико позоришних дела – А. Коцебу: Очајник, позоришна игра у 3 чина, Забуна и хитрост, весело позорје у једном дјејству, и Опасан комшилук, шаљива игра у 1 радњи; А. В. Ифланд: Светозар Младеновић (Albert von Thurneisen), трагедија у 5 делова; С. Шлезингер: У петак, шаљива игра у 1 чину. На репертоару СНП у НСаду изведени су његови преводи и посрбе позоришних дела: В. Ифланд: Крштено писмо, шаљива игра у 1 радњи (1873) и В. Иго: Лукреција Борџија, драма у 3 раздела, а 5 чинова (1922).

БИБЛ: Књижевне забаве за одрасле обојега пола, I част (Х. Чоке: Наредник, новела; А. Коцебу: Опасан комшилук, весело позорје у једном дјејству), Бгд 1851; II част (А. Коцебу: Забуна и хитрост, весело позорје у три дјејства), Земун 1852.

ЛИТ: А-м, † Милан Симић, Србадија, Бгд, 1881, бр. 7; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак Музеја града Београда, 1967, књ. XIV, с. 271-315.

Ђ. П.