СИМИЋ Милева – учитељица, наставница, књижевница и преводилац (Нови Сад, 15. II 1859 – Нови Сад, 13. III 1946). Рођена је у угледној породици; отац Павле био је чувени академски сликар, а мајка Јелисавета кћи новосадског адвоката и градоначелника Григорија Јовшића. Због очевих сликарских обавеза породица се често селила. У родном граду завршила је основну школу и четири разреда „главне школе“, тј. више основне школе. Школовање је наставила у Сомбору, где је завршила три разреда Учитељске школе (1871-1874). Захваљујући подршци професора и директора Николе Ђ. Вукићевића, са посебном дозволом Школског савета примљена је да буде ученица Српске учитељске школе у Сомбору, иако је била премлада за упис. Била је одлична ученица и већ са петнаест г. изабрана је за наставницу Српске више девојачке школе у НСаду која се у то време отварала. У школи је остала да ради тридесет и две г., а неко време била је и управница. Није се удавала. Књижевним радом почела је да се бави 1876. или 1877. У почетку је користила псеудониме Милка Павловић и три звездице распоређене у троуглу. Она је друга Српкиња чије је дело изведено на сцени СНП, које је играло њену једночину шаљиву игру Ретка срећа први пут 1900, а 1901. у Панчеву и Старој Пазови. Грчић напомиње да су је играли и дилетанти у Великој Кикинди, Старој Паланци и Великом Бечкереку, а наградила ју је и Матица српска. У Рукописном одељењу МС чува се С. аутобиографија на пет непагинираних страна, као и непотписан текст на 13 пагинираних страна за који смо утврдили да га је написао Ј. Грчић „у поводу њене осамдесетогодишњице“. Он набраја шта је све С., осим Ретке среће, написала за позорницу: „За своје ученице и уопће за српску женску децу написала је наша уважена слављеница неколике озбиљне поучне актовке. Окарактерисала их је неке као позоришне игре за децу а неке као дечје глуме“. Напомиње да су њене актовке биле доста приказиване и да су неке и штампане: Другарице (1886), Полаженик (1891), Добровољни прилози (1921), Сиротица (1922) и Гордана. У својој аутобиографији С. наводи да су јој оригиналне дечје глуме, поред наведених, и Тринајесто свечарство и У лажи је плитко дно (са напоменом: „прерађено по немачком“). Грчић у приказу поводом „премијере српског оригинала“ Ретка срећа каже „да је М. С. позвана да се ухвати у коло до оних двоје троје, што су после Косте Трифковића смело и поуздано стали заграбљивати из ’пунога човечјега живота‘ у нашем друштву“. Мада примећује да основни мотив комада „није до душе нов“, да „замршаји не одају смелу инвенцију“, Грчић сматра да је цело „склопљено тако лако, разговетно, неусиљено, нетражено и истински“ и да ауторка може бити задовољна. Радивој Врховац, који је уз Грчића препоручио Матици да се комаду додели 50 форинти из Накиног фонда, примећује да је заплет прикладан, као и да је „морал у светлости здрава хумора“. Успомене на свог оца објавила је у књизи У сликарској радионици, а написала је и дело Из мојих божићних успомена. Сакупљала је народне песме, првенствено бачванске, тзв. ројтанске, али и песме из Баната и Срема и сабрала их у збирку Српске народне женске песме, за коју је добила награду МС од 200 форинти. Писала је и уџбенике: Кућарство. За школу и народ (1892) и Педагогија. Ученицама виших девојачких школа и младим матерама (1894), које је Школски савет препоручио за девојачке и учитељске школе. Веома су лепо примљена и њена Главнија правила о практичном васпитању деце (1886). Објавила је и приповетке из живота: Пургер Мата, Доживео („Јавор“, 1880), Нада („Јавор“, 1884) и Адиђари („Зора“, 1899), као и друге прилоге у часописима и алманасима: О васпитању („Застава“, 1874), Нега болесника (Календар „Требевић“, 1893); О домаћем васпитању женскиња код нас („Српкиња“, 1896); Први и последњи пут са Милицом-Српкињом (Алманах „Српкиња“, 1913); Есеји за удаваче (1922), Три дана („Годишњак МС“, 1936). Преводила је дела популарног мађарског писца Јокаија Мора („Јавор“), о којем је и писала, те приповетке са руског језика Тајни усељеници („Јавор“, 1882). По немачком извору обрадила је дечју глуму у једном чину Црно на бело (1922). Била је сарадница листова, часописа и календара: „Српкиња“, „Јавор“, „Дубровник“, „Српска зора“, „Стражилово“, „Дело“, „Браник“, „Слога“, „Трговачке новине“, „Женски свет“, „Коло“, „Требевић“… За књижевни и педагошки рад одликована је орденом Краља Александра I степена са круном. Српкиња, издање Добротворне задруге Српкиња из Ирига 1913, сврстава је међу прве четири сараднице књижевних друштава тога доба и проглашава је за узорну учитељицу. Била је почасна чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња. Последње г. живота провела је у кући у Грчкошколској улици 10. Сахрањена је на Алмашком гробљу.

ЛИТ: В. Д. Алексијевић, Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. св. 12, стр. 75-78 (нештампана грађа); (Ј) Г(рчић), „Ретка срећа“, Позориште, НСад, 1900, бр. 32, с. 127; Р. Врховац, „Ретка срећа“, РИмМС, 1900-1901, с. 20; Р. Чурић, Српске више девојачке школе у Војводини, НСад 1961, с. 120-122; Две стотине година образовања учитеља у Сомбору 1778–1978, Сомбор 1978, с. 530-531; Г. Стојаковић, С. Савић, М. Мајкић, Знамените жене Новог Сада, НСад 2001, књ. 1, с. 129-131; Н. Савковић, Театрољубље, НСад 2012, с. 162-164.

Н. С.