СИМИЋ Живојин – преводилац, есејиста, лексикограф (Недељица, код Лознице, 26. XI 1896 – Београд, ?, 197 ). Школовао се у родном селу, Лозници и Бгду, а после повлачења преко Албаније наставио је школовање у Енглеској, где је на Филозофском факултету у Бангору (Велс) дипломирао 1922. По повратку у домовину био је, према сопственом казивању, у државној служби само један једини дан. Бавио се искључиво превођењем и лексикографским радом. Тек после ослобођења земље био је у служби само нешто више од једне г. (1945-1946) као референт за енглеску штампу у ТАНЈУГ-у и тадашњем Министарству за информације. Развио је успешну, плодну и свестрану преводилачку активност, па су надлежни, када је пензионисан као књижевни преводилац (1958), израчунали да има преко сто г. радног стажа. Преводио је и са српског на енглески. Прву преведену књигу у целини С. је објавио релативно касно (1932). Било је то научно-популарно дело Џ. Х. Џинса Звезде и њихова кружења, које је прештампано 1951, па Фрејзерова Златна грана (1937), Оркански висови Емили Бронте (1940) итд. С. је и касније бирао и преводио значајна и велика дела: Велико очекивање Ч. Дикенса (1950), Америчка трагедија Т. Драјзера (1950), Златно руно Р. Грејвса и многа друга. Са Светомиром Ристићем припремио је велики Енциклопедијски речник енглеско-српскохрватског језика у два тома (1957) и скраћени Енглеско-српскохрватски речник (1959), који је прештампаван више пута. Још за време рата је, са песником Симом Пандуровићем (који је у овом подухвату био задужен за версификацију), почео да преводи Шекспира. Превели су заједно укупно 20 Шекспирових дела (по реду првог објављивања): Хенри IV, први и други део (1952), Ричард II (1953), Краљ Лир, Магбет и Хамлет (1955); Тит Андроник, Ромео и Јулија, Јулије Цезар, Троил и Кресида, Отело, Антоније и Клеопатра, Кориолан, Тимон Атињанин, Перикле и Симбелин (1957); Бура (1962), Забуне, Ричард III и Укроћена злоћа (1963). У прво издање Целокупних дела В.  Шекспира (1963) ушли су сви ови преводи осим Ромеа и Јулије и Јулија Цезара. Само Хамлет је у школској литератури и другим едицијама често прештампаван (некада и два пута годишње) и до сада је објављено преко 30 издања. У поменуто прво издање Шекспирових дела ушла су још два С. превода Шекспира: Два витеза из Вероне и Хенри V (у сарадњи са песником Трифуном Ђукићем), а у треће издање (1978) и Сонети (у препеву песника Стевана Раичковића). Са С. Пандуровићем је 1959. објавио избор Енглеске ренесансне трагедије, у који су ушла четири капитална дела: Шпанска трагедија Т. Кида, Фауст К. Марлоа, Војвоткиња од Малфија Џ. Вебстера и Штета што је блудница Џ. Форда. Ваља нагласити да је С. био један од иницијатора, организатора и, разуме се, преводилаца првог издања целокупних Шекспирових дела у Југославији. Основао је Удружење књижевних преводилаца Србије и био његов први председник (1951-1953), као и један од оснивача Савеза књижевних преводилаца Југославије и опет први председник ове организације (1953-1955), док је на оснивачком конгресу Међународне федерације преводилаца 1952. у Паризу изабран за потпредседника и на тој дужности остао до 1954. Највише захваљујући његовом залагању – преводиоцима у нашој земљи признат је статус уметника. Уза све то, С. је до данас остао један од најплоднијих преводилаца у Југославији. На сцени СНП је 1972. изведен његов превод Ромеа и Јулије В.  Шекспира.

Д. Мћ