СИМОВИЋ Љубомир – песник, есејист и драмски писац (Ужице, 2. XII 1935 – ). Основну и средњу учитељску школу (1954) завршио је у месту рођења, а Филолошки факултет (Група за историју југословенске књижевности  и српскохрватски језик) 1962. у Бгду. Г. 1968. похађао је у Санта Маргарити Лигуре курс италијанског језика и културе, који организује Универзитет из Ђенове. Од октобра 1961. до јануара 1963. био је одговорни уредник студентског књижевног листа „Видици“. Новембра 1963. запослио се у Радио-Бгду као уредник рубрике за културу и књижевни критичар. Аутор је збирки песама: Словенске елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Изабране песме (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (1983), Учење у мраку (1995) и Љуска од јајета (1998). Објавио је књиге есеја о српским песницима XIX и XX века Дупло дно (1982), Ковачница на Чаковини (1990) и Галоп на пужевима (1995), роман Ужице са вранама (1996) и драме Хасанагиница (написана 1973, објављена 1974, а први пут изведена у НП у Бгду 19. V 1977), Чудо у Шаргану (1974, први пут изведена 24. X 1975. у Атељеу 212 у Бгду), Путујуће позориште Шопаловић (праизведба у Југословенском драмском позоришту у Бгду 10. X 1985) и Бој на Косову (1989, по којој је снимљен филм). Г. 1991. издата су му Дела у пет томова. Поема Субота изведена је у Театру поезије Радничког универзитета „Ђуро Салај“ у Бгду 16. XI 1974. Премијера Хасанагинице у НСаду била је 17. I 1976, у режији Б. Рушкуца, а приказана је и у позориштима у Крушевцу, Титограду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Зајечару, Лесковцу, Титовом Ужицу, Сарајеву, Шапцу, Сплиту и Скопљу (у Театру народности – Турска драма). Хасанагиницу су играла и аматерска позоришта у Требињу, Светозареву, Новој Вароши, Кикинди, Врању и Крагујевцу. Полазећи од народне баладе – настале у патријархалном муслиманском друштву у другој половини XVII века – и користећи  искуства европске психологије (Фројд) и драматургије (од Стриндберга до савремених драматичара), С. је написао Хасанагиницу, драму модерног сензибилитета, у чијој је основи сукоб Хасанаге (чија је прагматична пројекција живота уско политичко-идеолошка) и његове жене Хасанагинице (чија је трагична узнесеност последица побуне против „поретка“ у којем су њен живот и жеља за личном срећом лишени смисла). Свет у којем страда ова недужна жена сличан је нашем, а поезија у драми – слободни стих изузетне лепоте – доказује се у драматуршком и говорном смислу у духу нашега времена. Чудо у Шаргану је у СНП изведено 26. IX 1992, а Путујуће позориште Шопаловић 14. X 1995. „Готово и све личности Шаргана имају ту симовићевску наивност: и Цмиља са села у својој упорној жељи да успе у граду, и ’проституткиња’ Госпава у комбинацији занатства оног ’шлингерајског’ и најстаријег на свету, и пали политичар Вилотијевић, и лупеж Анђелко, па чак и скитница. Мудрост света су једино власнице кафане Иконија, која добро чита живот, и Ставра, ваљда зато што ’стално чита новине’. Оно што све сличности Симовићевих драма држи на тананој средокраћи између хуморног и трагичног сасвим извесно је лиричност Симовићевог тона, поезија његове реченице, дубљи смисао његовог исказа. Поезија није никаква апстракција, никакав елемент за себе који може бити додат, као необичан зачин, драмском делу негде споља. И драма написана у слободном стиху Шарган и у прози Шопаловић садрже  поезију у поетском промишљању света“ (Ј. Ћирилов у „Међају“ маја 1987). „Тек у свом трећем комаду Путујућем позоришту Шопаловић, Симовић је, међутим, применио у сасвим развијеној форми модеран трагикомедијски модел, који се у европској драми развио у двадесетом столећу, који су примењивали веома различити драматичари, почев од Фраја до Пинтера, од Клодела до Јонеска, од Пирандела до Диренмата, који су, упркос многобројним међусобним разликама, у нечему суштинском врло слични. Преко њих, како је утврдио Карл Гутке, европска драма, којој се сад придружује и Симовић, стиче две главне карактеристике: у њој се појављује низ прелазних, више или мање фарсичних или гротескних облика с гносеолошком претензијом, који оспоравају легитимност канонског комедијског обрасца с конца прошлог века; у њој се, по речима Томаса Мана, живот промишља као трагикомедија. Ти комади по правилу садрже и наглашен метафизички моменат, теже да продру у непознату напрегнутост живота, да испитају шта је у њему апсурдно; што се своди на то, како нам саопштава Фрај, да модеран драмски писац нема другог избора него да докучи комедију преко трагедије. Он, према Јонеску, настоји да покаже оно што је несношљиво у егзистенцији, дабоме у метафизичком смислу, да докаже да је дубоко комично једино што је заиста трагично. Сва та својства долазе до узражаја у Симовићевом комаду Путујуће позориште Шопаловић, потврђујући нам да он спада међу наше најзначајније драматичаре, који би имао истакнуто место у ма којој европској драмској књижевности…“ (В. Стаменковић у „Међају“ маја 1987). С. је добитник више књижевних и позоришних награда: „Исидора Секулић“ (1968), „Ђорђе Јовановић“ (1968), Змајева награда Матице српске (1973), Стеријина награда (1975, 1986. и 1993), Награда Народне библиотеке НСад (1975), „Бранко Миљковић“ (1980), „Милан Ракић“ (1982), Октобарска награда града Бгда (1989), Седмојулска награда (1990), БИГЗ-ова награда (1990), „Златни крст кнеза Лазара“ (1992), „Десанка Максимовић“ (1994), „Жичка хрисовуља“ (1995), награда града-театра Будва „Стефан Митров Љубиша“ (1997), „Сидоријана“ (1997), „Рачванска повеља“ (1999), „Велика базјаска повеља“ (1999), „Васко Попа“ (1999), „Козара“ (1999), „Одзиви Филипу Вишњићу“ (2000), „Заплањски Орфеј“ (2001), „Мића Поповић“ (2005)… С. песме превођене су у САД, Чехословачкој, СССР,  Источној  и Западној Немачкој, Мађарској, Румунији  и Француској. Његовом песничком и драмском стваралаштву у целости је посвећен новембарски број часописа „Савременик“ (1980), као и ужички часопис за књижевност, уметност и културу „Међај“ (мај 1987, бр. 13-14). У Српску академију наука примљен је 1988. за дописног, а 1994. за редовног члана (30. V 1995. је изговорио приступну беседу „Стерија међу маскама“).

ЛИТ: В. Стаменковић, Хасанагиница или крај игре, НИН, 26. V 1974; М. Первић, Драма у стиховима, Политика, 12. VI  1974; П. Волк, Поезија и грубости живота, Књижевне новине, 16. V 1974; В. Стаменковић, О Хасанагиници, данашњој генерацији, Сцена, 1974, бр. 6, с. 128-134; Д. Поповић, После две деценије, с оптимизмом даље, Сцена, 1975, бр. 3-4, с. 14-26; С. Франић, А Позорја – па ни?!, Израз, Сарајево, 1975, бр. 11-12; М. Кујунџић, Враћање у зору, Дневник, 20. I 1976; Ј. Христић, Сезона је почела у Шаргану, Позориште, Просвета, Бгд, 1977, с. 149-154; М. Мусафија, Поетска драма, Радио Бгд, 29. IX 1992; М. Мишић, Чудесно чудо, Борба, 2. X 1992; Р. Путник, О мукама људским, Политика, 7. X 1992; Ф. Пашић, Земља тврда а небо високо, Вечерње новости, 11. X 1992; Н. Попов, Премијера „Шопаловића“, Дневник, 13. X 1995; Б. Лазукић, Премијера „Путујућег позоришта Шопаловић“, Наша Борба, 14. X 1995.

П. М.