СКЕНДЕРОВИЋ Матија – оперска певачица (Суботица, 16. XI 1913 – Нови Сад, 7. IX 1984). Већ од првог разреда основне школе почела је да учи клавир. У девојачком узрасту певала је у хору певачког друштва „Невен“, где је убрзо запажен њен изузетни гласовни материјал, па се уписала у Музичку школу – код одличног вокалног педагога Ирме Шифлиш. Интендант ХНК позива је у Згб да настави певачке студије као питомац Казалишта. Међутим, у то време она је већ удата, па је породичне обавезе и обзири спречавају да донесе далекосежну и судбоносну одлуку. Завршила је соло-певање у суботичкој Средњој музичкој школи 1947. и потом у тој школи постала наставник певања. Упоредо је наступала као концертни певач. Са суботичком и љубљанском филхармонијом гостовала је у Суботици, Бгду, Љубљани, Марибору, Цељу, Дубровнику, НСаду и другим градовима, а снимала је и за радио. На оперској сцени дебитовала је у загребачком ХНК као Тоска у истоименој Пучинијевој опери (14. XI 1948). После представе директор загребачке Опере Милан Сакс јој је понудио ангажман, што је она одбила опет због породичних околности. Тек 1951, у Љубљани, потписала је свој први оперски ангажман. У Љубљанској опери је одмах певала велике и тешке улоге у фаху младодрамског сопрана. Љубљанска музичка критика је регистровала да њен глас одговара захтевима њених улога, да је гибак и опсежан, да лако наткриљује оркестар и да не затаји ни на најтежим местима, истичући њену музикалност и прибраност у глумачком и певачком обликовању. У Оперу СНП прешла је 1954, иако је још две сезоне остала уговором обавезна да у Љубљанској опери пева одређени број представа. Сезону 1966/67. провела је поново као редовни члан Љубљанске опере. Најзад се, на многобројне позиве, коначно вратила у НСад 1967, да би ту деловала све до 1972, до краја своје певачке каријере. Њен репертоар у новосадској Опери је импозантан. Поред неколико улога које је тумачила и у Љубљани, она је на новосадској сцени певала и низ нових, такође највишег ранга, додајући им и неколико истакнутих улога мецосопранског фаха. На сцени Опере СНП остварила је 21 улогу. За време свог новосадског ангажмана гостовала је у Љубљани, Бгду, Ријеци, Марибору и многим другим местима наше земље, а ван наших граница у Аустрији и Мађарској. Повукла се у пензију 16. VIII 1972. На свечаној опроштајној представи наступила је у улози Лауре у Понкиелијевој Ђоконди. Новосадска музичка критика, баш као и љубљанска, истиче лепоту њеног гласа, музикалност и глумачку изражајност. Поводом њене Аиде драмски и оперски редитељ Јован Путник пише: „Скендеровићкина Аида била је даровито грађена на сугестивности преживљене гласовне модулације, стављајући у први план чистоту и тананост фразе“. Композитор Миховил Логар овако оцењује њену Лизу у Пиковој дами: „И Матија Скендеровић (Лиза) спада у ту категорију добрих певача природног, нефорсираног тона; у сцени на обали широком лириком и узбурканом драматиком дала је своју арију као врхунац свог домета те вечери“. Глас С. одликовао се високим квалитетима. Здрав, звучан и занимљив, прави, неусиљени младодрамски сопран, посебног, сложеног тембра, носио је у себи складан спој једре звучности, дискретну опорост и баршунску мекоћу. Лепе и достојанствене појаве, озбиљна и уздржана, са цртама скоро патријархалне отмености и смерности у своме бићу, она је све своје особине, уз нужна прилагођавања, уносила и у ликове оперских јунакиња које је тумачила, несклона афектацији и примадонским парадама. Зато је најбоља своја остварења дала у улогама племенитих и верних жена, постојаних у љубави и жртвовању. Својим гласовним квалитетима, култивираном музикалношћу, као и озбиљном преданошћу своме позиву, дала је значајан допринос уздизању уметничког нивоа новосадске Опере и стекла име заслужне уметнице оперске сцене.

УЛОГЕ: Тоска (Тоска), Турандот (Турандот), Аида (Аида), Леонова (Трубадур), Дездемона (Отело), Мадалена (Андре Шеније), Грофица (Фигарова женидба), Сента (Холанђанин луталица), Марта (У долини), Јарославна (Кнез Игор), Марина Мнишек (Борис Годунов), Лиза (Пикова дама), Сантуца (Кавалерија рустикана), Амелија (Бал под маскама), Дона Ана (Дон Жуан), Марженка (Продана невеста), Марија (Симон Боканегра), Ђулијета (Хофманове приче), Равијојла (Женидба Милошева), Леонора (Ла Фаворита), Лаура (Ђоконда).

ЛИТ: М. Л(огар), Матија Скендеровић – нова чланица Опере, Дневник, 5. XI 1954; Ј. Путник, Вердијева „Аида“ у Новом Саду, НС, 1955, бр. 106-107, с. 1 и 4; М. М-ћ, „Фигарова женидба“, Дневник, 6. I 1956; М. Логар, Погођена атмосфера, Дневник, 7. II 1959; Н. Грба, „Пикова дама“ на сцени новосадске Опере, НС, 1959, бр. 141, с. 3; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; В. С. М., Гостовање Опере и балета СНП-а из Новог Сада, Сомборске новине, 22. I 1960; Н. Грба, П. Коњовић – „Женидба Милошева“, Дневник, 23. II 1960; Н. Грба, „Дон Хуан“ на сцени новосадске Опере, Дневник, 1. XII 1961; И. Рацков, „Ђоконда“ од Амилкара Понкиелија, Руковет, Суботица, 1970, децембар, с. 682; В. Поповић, Матија Скендеровић, Позориште, НСад, 1972, бр. 2, с. 3; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 113; В. Поповић, In memoriam. Матија Скендеровић, Дневник, 11. IX 1984; А. Еберст, Музички бревијар Новог Сада, НСад 1997, с. 92.

В. П.