СКЕРЛИЋ Јован – књижевник и књижевни критичар (Београд, 8. VIII 1877 – Београд, 15. V 1914). Рођен је у српској грађанској породици. Основну школу и гимназију завршио је у Бгду и 1895. се уписао у Велику школу. На одсеку за француски језик и књижевност и терорију књижевности дипломирао је 1899. Од 1899. до 1901. боравио је на студијама у Лозани и у Паризу, где је положио докторат из француске књижевности. Г. 1899. је био постављен за суплента гимназије у Бгду, 1900. отпуштен из политичких разлога, да би после краћег времена био поново именован на ту дужност. Одмах по положеном докторском испиту постављен је на Великој школи за доцента за француски језик и књижевност и за теорију књижевности, а касније и за српску књижевност, коју је предавао све до смрти са краћим прекидом током 1902, када је предавао у Зајечару. На усавршавању у Минхену и Паризу провео је сезону 1903/04, а избор за ванредног професора теорије књижевности у Великој школи 1905. му није потврђен. Убрзо је постављен за професора српске књижевности на новооснованом Универзитету у Бгду. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 3. II 1910. Почео је да пише веома рано, прозу и поезију, али најзначајнији су му радови из области књижевне критике и књижевне историје. Систематски је пратио развитак савремене предратне књижевности и урадио веома значајанн посао: написао је историју целокупне нове српске књижевности од почетка XVIII века до Првог светског рата. Због своје велике и значајне књижевне делатности прославио се као један од најпопуларнијих и најзначајнијих српских критичара. Радове је објављивао у многим листовима, часописима и годишњицима. Од 1905. па све до смрти уређивао је „Српски књижевни гласник“, у почетку са Павлом Поповићем а касније сам. Упоредо са књижевним радом деловао је и на политичком и националном пољу. Још као ђак приступио је социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио самосталној радикалној странци, која је створена од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. За народног посланика у крагујевачком округу изабран је 1912. и на том месту остао до краја живота. На националном плану био је најистакнутији заговорник југословенског народног и државног јединства. У три наврата је био члан Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду: од 28. I 1902, затим од 8. I 1904. до 21. VIII 1906. и од 23. VII 1909. до 3. IV 1910, када је поднео оставку. О СНП је писао у књигама Историја нове српске књижевности и Омладина и њена књижевност.

БИБЛ: L’opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 a 1848, докторска дисертација, 1901; Поглед на данашњу француску књижевност, ЛМС, 1902, књ. 213, с. 1; Јаков Игњатовић, Бгд 1904; Омладина и њена књижевност (1848-1871), Бгд 1906; Војислав Илић, Бгд 1907; Српска књижевност у XVIII веку, Бгд 1909; Светозар Марковић, Бгд 1910; Историјски преглед српске штампе 1791-1911, Бгд 1911; Подела нове српске књижевности на периоде, Бгд 1911; Историја нове српске књижевности (краћа редакција, тзв. „Мала историја“), Бгд 1912; (дужа редакција, тзв „Велика историја“) Бгд 1912; Писци и књиге I-IX, Бгд 1907, 1908, 1909, 1911, 1913, 1922, 1926; Историја нове српске књижевности, Згб 1922; Одабрани писци, Бгд 1950; Изабране критике, Згб 1950; Изабрани есеји, Згб 1950; Студије, НСад 1961; Критике, НСад 1961.

ЛИТ: Б. Поповић, Јован Скерлић као књижевни критичар, 1921; У. Џонић, Библиографија Јована Скерлића, Просветин Гласник, 1921, бр. 9 и 10; В. Петровић, Скерлић Јован, Народна енциклопедија, IV, 1929; М. Ибровац, Јован Скерлић, предговор књизи: Књижевне студије, Бгд 1934; В. Миливојевић, Јован Скерлић, Бгд 1937; Ђ. Јовановић, Скерлићеве истине и заблуде, Преглед, 1939, с. 572-587; Ж. Младеновић, Младост Јована Скерлића, Бгд 1940; В. Глигорић, Јован Скерлић (Скерлићева споменица), Бгд 1964; М. Кашанин, Проклетство талента, ЛМС, 1967, књ. 400, с. 6.

М. Л.