СКРИБ Огистен-Ежен (Augustin-Eugène Scribe) – француски драмски писац (Париз, 24. XII 1791 – Париз, 20. II 1861). Отац, који је рано умро, био је ситан трговац свилом. У средњој школи другови су му били Казимир и Жермен Делавињ. Студије је наставио на Правној школи. Како је ускоро остао и без мајке, тутор му је постао чувени адвокат Боне, који, и поред свих напора није успео да га веже за правнички позив. С. је све време проводио по позориштима. Као двадесетогодишњаку пошло му је за руком да прикаже један свој комад – али без икаквог успеха. Није био боље среће ни са пет-шест следећих комедија и водвиља, иако је позвао у помоћ Жермена Делавиња и водвиљисту Анрија Дипена. Срећа му се осмехнула тек када се удружио са Делетром-Поарсоном (Delestre-Poirson). Било је то 1816, на почетку Рестаурације. Сваког месеца, скоро сваке недеље, излазила је испод његовог пера по једна нова творевина. Позоришта „Водвиљ“ и „Варијете“ просто нису стизала да их све изнесу пред публику. У помоћ им је притекло треће позориште – „Жимназ“, чији је директор постао Делетр-Поарсон, који је добро смишљеним уговором везао С. за своју кућу на дужи рок. Током наредне деценије (1821-1830) С. је овом театру испоручио око сто педесет комада. Из тог периода су и комади које је СНП ставило на свој репертоар: 1866. Први састанак или успомене из детињства (Premières amours ou les Souvenirs d’enfance, 1825), 1874. Шарлатанизам (Le Charlatanisme, 1825), написан у сарадњи са Едуаром Мазером (Edouard Mazères), 1969. Дипломата (Le Diplomate, 1827), писан у заједници са Казимиром Делавињом, 1867. Малвина или удадба из наклоности (Malvina ou un mariage d’inclination, 1828) и 1872. Јелва, руска сиротица (Yelva ou l’orpheline russe, 1828), написана у сарадњи са Девилневом и Девержеом. У СНП је 1954. и 1984. извођена Вердијева опера Бал под маскама, за коју је либрето написао Антонио Сома према С. драмском тексту Густав III или Бал под маскама (Gustave III, ou Le bal maskué). Револуција која је избила 1830. утицала је и на С. развојни ток. Пошто му је Француска комедија у међувремену отворила своје двери, он се бацио на политичку сатиру, чак се осмелио да удари по новом режиму. Између већег броја комада који су прешли преко позорнице ове велике куће највише успеха је имала Дружина (La Camaraderie ou la Courte chelle, 1837), коју је СНП приказало 1879. Из овог раздобља су и три комада које су видели Новосађани: 1874. Министар и свилар (Bertrand et Raton ou l’Art de conspirer, 1833), 1869. Чаша воде (La Verre d’eau, 1842) и 1866. Адријена Лекуврерова (Adrienne Lecouvreur, 1849), написана у сарадњи са Ернеом Легувером. Било би наивно мислити да је С. преласком на сцену Француске комедије напустио позорнице које су му донеле славу. Његова основна, водвиљска, природа није се тако лако предавала. Отуда и ови комади, изведени и у СНП: 1891. Три жене у један мах (La Frontière de Savoie, 1834), написан у сарадњи са Жаном Бајаром; 1862. Жена што кроз прозор скаче (Une femme qui se jette par la fenêtre, 1847), у сарадњи са Гиставом Лемоаном, и 1868. Женски рат (La Bataille des dames, 1851), у сарадњи са Ернеом Легувеом. Основни обриси овог неуморног посленика не би били потпуни ако не бисмо навели и његов рад као лирског драматичара и као либретисте, и то кроз оба периода његове активности. Педесетак опера у три или пет чинова његов су допринос овим позоришним врстама. СНП је 1962. извело Фра Дијаволо (Fra Diavolo, L’Hôtellerie de Terracine, либретисти С. и Ж. Делавињ, 1830), 1965. Фавориту (La Favorite, либретисти Алфонс Ројер и Густав Ваез по истоименој С. драми, 1840) и 1967, 1988. и 1997. Љубавни напитак (L’Elisir d’amore, либрето Феличе Романи по С. комаду Напитак). Поставља се питање како је С. успео да за пет деценија рада опреми око 350 текстова? Одговор је прост. Имао је огроман број сарадника. Са њима је организовао неку врсту спонтане радионице. Један је давао замисао, други је израђивао план, трећи се бавио дијалогом, четврти куплетима. А изнад свих је био С., који је дириговао, усклађивао, поправљао, мењао, прерађивао… Резултати су били и брзи и очигледни. Тек је био прешао четрдесету а Академија је сматрала да не може без њега (1834). Са своје стране, није знао шта ће са милионима који су пристизали. Постао је поседник једног величанственог замка. Дао је да се на његова улазна врата испишу ова два стиха: „Захваљујући позоришту стекао сам ово пољско уточиште. / Хвала вам, пролазниче! Можда сте и ви томе допринели“. Нештедимице је помагао свима којима је помоћ била потребна, а Удружењу драмских писаца и неким другим списатељским друштвима додељивао је суме које су они даље распоређивали. Потомство је било незахвалније. Оно га је ставило на оштрији испит. Признало му је сценску вештину, али му је оспорило књижевну вредност. Но, једно је задуго остало, а ни данас није без нетачности: ко год је хтео да напише занатски успелу драму користио се његовим узором. Чувена, и толико оговарана, С. „ficelle“ (≈ штрањга, узица, фиг. мајсторија) уткала се у дело великог броја писаца XIX и знатног броја писаца XX столећа. Многи би и данас били срећни да је имају.

БИБЛ: Пут кроз прозор, шала у 1 чину, Згб б. г.; Јеврејка, опера у 5 чинова, прев. Станислав Бинички, Бгд 1923.

ЛИТ: А-м, „Жена што кроз прозор скаче“ од Скриба, превео Л. Костић, Србски дневник, 14. IX 1862; А-м, Чаша воде, Позориште НСад 1872, бр. 11, с. 47; М., „Јелва“, Позориште, НСад 1873, бр. бр. 6, с. 23; А-м, -Т-, „Женски рат“, Позориште, НСад 1881, бр. 6, с. 22-23; А-м, „Адријана Лекуврерова“од Скриба и Легувеа, Застава, 1883, бр. 45, с. 2; А-м, Позоришне вести, Позоришни лист, Бгд 1900, бр. 26, с. 146; А-м, „Женски рат“, шаљива игра у 3 чина од Скриба и Легувеа, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; А-м, Женски рат, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 12, с. 45-46; А-м, Како се Скриб оженио, Дневни лист, Бгд 1910, бр. 28, с. 3; С. Јежић, Eugène Scribe, Комедија, Згб 1936, бр. 15, с. 1; К. Месарић, Eugene Scribe: „Борба госпођа“, Комедија, Згб 1940, бр. 2, с. 1-4.

С. А. Ј.