СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ ЧЛАНОВА СНП. – Када је СНП основано (1861), у Угарској није било ни једног закона из области радничког законодавства, по којем би Друштво за СНП било обавезно да чланове српске народне позоришне дружине осигура у случају болести, несреће на послу, изнемоглости, старости и смрти. У ставу 7 § 12 Устава ДСНП, међутим, Скупштини Друштва стављено је у задатак да се временом „према стању Фонда постара за начин да се стање и будућност глумаца народног позоришта стално осигура“. Средства Фонда и велике финансијске невоље које су непрекидно пратиле Друштво нису омогућавале да се трајно и на задовољавајући начин реши питање социјалног осигурања чланова дружине; стога се више пажње поклањало изналажењу могућности за решење макар и скромнијег пензијског осигурања (в. Пензиони фонд чланова СНП), док су појединачна лакша и тежа обољења чланова српске народне позоришне дружине решавана од случаја до случаја. Притом ваља имати у виду да је СНП, у сваком месту у којем је гостовало, међу члановима месног позоришног одбора и другим мештанима имало и лекара веома пријатељски расположених према Позоришту, увек спремних да глумцима бесплатно укажу лекарску помоћ и да им чак, неретко, обезбеде и бесплатне лекове. У случајевима, пак, временски краћих болничких услуга које су глумци, према потреби, користили у општинским болницама, трошкове њиховог лечења исплаћивали би месни позоришни одбори или саме општине. УО ДСНП је 15/27. I 1874, у складу са одредбама §§ 40 и 41 Правила за дружину србско-народног позоришта (1863), одлучило да се оболелим глумцима за први месец болести исплаћује цела плата, за други и трећи месец по пола плате, а у случајевима дужег боловања одлучиваће се „да ли се може давати нека помоћ“. Иако је једва опстајало, СНП је своје болесне чланове помагало колико год је могло. Тако је за нерећнога глумца Васу Марковића (в), који је био неизлечиво оболео „од тихог меланхоличног лудила“, 24. IX / 6. X 1881. будимпештанској болници платило 75 форинти за трошкове лечења, а по Марковићевом отпуштању из болнице слало за његово издржавање по 10 форинти месечно Српској православној црквеној општини у Српском Чанаду, где је овај „с ума сишавши српски народни глумац“, као што је у протоколу умрлих забележено, живео до смрти, 22. IX / 4. X 1885. После смрти Јеце Добриновић (1898) ДСНП је Пери Добриновићу исплатило њену тромесечну плату у износу од 225 форинти на име погребних трошкова. Глумац Јанко Тодосић (в) боловао је 1901/02. дуже од девет месеци, лечио се у Сремској Митровици и на клиници у Будимпешти и за то време примао плату. УО ДСНП је 26. III / 8. IV 1903. отписао његов дуг од 668 круна и 40 филера, колико је СНП било платило за његово лечење. И Пери Добриновићу је 1904. исплаћено 200 круна за лечење супруге му Зорке. На име погребних трошкова за прерано умрлог глумца Андрију Стојановића (в) ДСНП је 1908. исплатило такође тромесечну плату – 300 круна и избрисало његов дуг од 80 круна као ненаплатив: није хтело да њиме терети покојникову удовицу, глумицу Јелену Ану Стојановић (в). Међутим, ДСНП је 12/25. V 1910. одбило захтев новосадског Магистрата да за глумца Милана Николића плати 216 круна – што се пре 15 г. лечио у варошкој болници, и то зато што је дуг требало раније пријавити и што СНП није „према глумцима у односу који би га обавезивао да за њих плаћа болничке трошкове“. УО ДСНП је 28. III / 10. IV 1911. одобрио президијалну наредбу начелника А. Хаџића да се шаптачу Петру Филиповићу (в) исплати 100 круна за сахрану детета. Димитрије Ружић је 1912. сахрањен на начин достојан великана: погребне трошкове у износу од 838 круна и 14 филера исплатило је ДСНП. Слично је поступано и у многим другим случајевима болести глумаца или смрти чланове српске народне позоришне дружине. Пре Првог светског рата у Бачкој су прве окружне болесничке благајне образоване 1893, и то у Суботици, НСаду и Сомбору. Новосадска Окружна болесничка благајна имала је у својој надлежности слободни краљевски град НСад и срезове – новосадски, тителски, кулски, паланачки и бечејски. Радници нису имали поверења у ове благајне. Уместо бриге о болесним члановима, у тим организацијама завладали су бирократски односи, тако да су чланови Општег радничког друштва у НСаду тражили да не буду чланови Окружне болесничке благајне него да благајна Друштва добије статус приватноправне касе. Тек крајем 1910. Окружна благајна у Великој Кикинди, а почетком 1911. и у НСаду, позива и ДСНП да код њих осигура чланове српске народне позоришне дружине, а доприносе да уплаћује према висини њихових плата. Питање се одуговлачило више месеци, а УО ДСНП се 5/18. XII 1911. упознао са одлуком Угарског управног суда према којој су чланови СНП били обавезни да се осигурају код Окружне благајне за осигурање радника у НСаду. ДСНП је позвано да према одредби тачке 2 § 1 XIX законског чланка из 1907. Окружној благајни у НСаду пријави све чланове који су били у позоришној дружини од 1. VII 1907. а плата им не прелази износ од 2400 круна годишње. Ако СНП на основу § 10 истог законског чланка донесе Статут којим би својим члановима у случају болести гарантовало да ће најмање двадесет недеља примати пуну плату и тај Статут потврди угарска виша власт, Позориште би било ослобођено обавезе да своје чланове осигура код Окружне благајне; ако пак власт не да сагласност на такав акт – обавеза о осигурању би остала на снази. Од 1. VII 1907. до 31. XII 1912. ДСНП је требало да Окружној благајни на име заосталих доприноса за осигурање уплати 8099 круна и 26 филера, што је за Фонд ДСНП представљало изузетно велик издатак; јер, само том сумом СНП би више г. својим члановима могло да исплаћује трошкове лечења и лекова и плате док су на боловању. Стога је УО ДСНП био спреман да преузме обавезу о осигурању чланова својим правилима и истовремено је покушао да се са Окружном благајном нагоди у погледу плаћања заосталих доприноса, али у томе није успео. Фискал Друштва др Стеван Малешевић је после тога покренуо парницу против Окружне благајне, уверен да СНП не спада у друштва „која потпадају под Окружну болесничку благајну“. Благајна ДСНП је, међутим, већ почела да уплаћује доприносе Окружној благајни, што је фискалу знатно отежало рад у парничном поступку. У спор се затим умешала и Градска капетанија НСада, која је Друштву издала налог да Окружној болесничкој благајни исплати заостали допринос за све своје већ осигуране чланове. На седници УО ДСНП 9. I 1914. расправљало се и о наредби више власти да Друштво у року од три дана Окружној болесничкој благајни плати 7111 круна и 90 филера преостале разлике и та је сума по свој прилици морала бити исплаћена. СНП је у јулу 1914. било приморано да распусти дружину и за време Првог светског рата није радило, тако да су тада престале и његове обавезе према Благајни, са којом је неколико г. било у спору. У раздобљу између два светска рата – 14. V 1922. донет је Закон о осигурању радника за целу територију Краљевине СХС. Према том закону, у 24 места у држави образовани су окружни уреди за осигурање радника. Од свих Законом предвиђених облика била су спроведена само осигурања у случају болести и несреће на послу. Радницима су у случају болести преписивани лекови само са одобрене листе медикамената а не, према потреби, и специјални лекови; болничко лечење одобравано је само у изузетним, најтежим случајевима. За време проведено на боловању, у зависности од његовог трајања, радницима је у знатно смањеном проценту од њихове плате исплаћивана временски ограничена хранарина. Чланови трупе ДСНП, односно СНП, били су до 6. IV 1941. осигурани код Окружног уреда за осигурање радника у НСаду с правом да лекарске услуге и лекове користе и у местима у којима се затекну на гостовању. Поред тога, УО ДСНП је у сезони 1931/32. оболелој бившој глумици СНП Лепосави Нишлић одобрио месечну помоћ од 200 динара, једнократну помоћ од 2500 динара свом бившем шаптачу Петру Филиповићу за лечење и сахрану супруге Матилде, бивше глумице СНП, те једнократну помоћ од 200 динара за лечење своме некадашњем члану Војиславу Туринском. У сезони 1932/33. настављена је исплата помоћи Лепосави Нишлић и одобрена је једнократна помоћ од 600 динара Ђури Бакаловићу за лечење.

ЛИТ: Н. Кашанин, Радничко законодавство, Народна енциклопедија СХС, III, Згб 1928, с. 637-639; Ш. Месарош, Положај занатског и индустријског радништва Бачке до краја XIX века, Зборник Матице српске за историју, 1979, св. 19, с. 191–195.

Л. Д.