СОФОКЛЕ (Σοφοκλής) – старогрчки писац трагедија (Колон код Атине, 496 п. н. е. – Атина, 406. п. н. е.). С. је други велики класичар античке трагедије, можда чак и најзначајнији. Отац му је био имућан и савесно се постарао за његово васпитање, нарочито у музици и гимнастици. У трагичкој уметности узор му је, а ваљда и учитељ, био сâм Есхил. Поред великог и плодног песничког рада, С. је служио у држави и у њој заузимао високе положаје, а повераване су му и дипломатске мисије. Док су друга два велика трагичара Есхил и Еурипид оставили отаџбину и пошли у туђину, да живе на дворовима страних владара, он је остао у својој Атини, коју је толико волео да је одолео многим позивима разних владара који су га желели у својим земљама. Прву победу на трагичарским надметањима у Атини однео је још врло млад, кад је имао 28 г., и то против Есхила. Укупно је 24 пута победио, више него иједан други хеленски трагичар. Био је свештеник Амина и Хелона, демона исцељења, са чијим је именом повезано увођење Асклепијевог култа. У Александријској библиотеци налазило се 130 С. драма, од којих нам је 114 познато по имену. Од целокупног његовог дела остало је сачувано само седам драма, које у рукописима иду овим редом: Ајант, Електра, Цар Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке и Филоктет. Као трагичар углавном је продужио Есхилову традицију: мит и Хомер и њему су неисцрпан рудник из којег његов многострани таленат вади градиво за своје драме, а језгро мита мења и преудешава утолико уколико и он у мит уноси схватања свога времена. Знатно је допринео развоју грчког позоришта: увео је трећег глумца, ослободио драму трилогијске стеге, поставио је индивидуалног човека за носиоца драмског догађаја, а трагичку анализу уздигао је до драматуршког принципа. У СНП су изведени његови комади: Антигона (1924. и 1945) и Едип (1932).

БИБЛ: Антигона, прев. Папакостопулос, Бгд 1873; Краљ Едип, прев. Никола Јовановић, Пожаревац 1895; Антигона, Згб 1907; Трагедије, прев. Коломан Рац, Згб 1913;  Антигона, прев. Милош Ђурић, Бгд 1922. и 1956; Одабране трагедије, прев. М. Ђурић, Бгд 1926; Ајас, Згб 1933; Одабране трагедије, прев. М. Ђурић и Н. Т. Ђурић, Бгд 1948;  Антигона, прев. М. Н. Ђурић, Сарајево 1955, Бгд 1968. и 1974; Тебанске трагедије – Цар Едип, Едип Колонски и Антигона, прев. М. Н. Ђурић, Цетиње 1955; Краљ Едип. Антигона, прев. Братољуб Клаић, Згб 1960; Цар Едип. Антигона, прев. М. Н. Ђурић, Бгд 1964, 1969. и 1974; Едип на Колону, прев. Братољуб Клаић, Форум, Згб 1974, бр. 1–2; Трахињанке, прев. Братољуб Клаић, Форум, Згб 1975, бр. 1–2; Краљ Едип, прев. Луко Зоре, Панчево б. г.

ЛИТ: К. Атанасијевић, Жене у Есхиловим и Софокловим трагедијама, Мисао, 1924, књ. XIV, с. 273–280; М. Н. Ђурић, Етика у Софоклову Ајанту, Српски књижевни гласник, 1935, књ. XLVI, с. 279–286; М. Н. Ђурић, Софокле и Хорације, Алманах Савеза књижевника Југославије, 1956, с. 58–61; М. Н. Ђурић, Из хеленских ризница, Бгд 1959, с. 99–125; Љ. Црепајац, Порекло трагедије, у: Есхил-Софокле-Еурипид, Трагедије, Бгд 1968; Страни писци, Згб 1968, с. 677–679; М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Бгд 1972, с. 285–305.

Д. Р.