СОКОЛИЋ Доријан – академски сликар, сценограф (Ријека, 24. II 1928 – Ријека, 22. III 2005). Мати му је била Ријечанка а отац поморац из Новог Винодолског, који је као капетан рјечног брода службовао на Дунаву – у Земуну, гдје се С. и школовао. Академију за примењену уметност завршио је у Бгду 1954, радећи још као студент сценографије за казалишта у Смедереву и Панчеву и за београдске театре „Бошко Буба“, Савремено и НП (гдје му је била посебно запажена сценографија за Тенесијеву Стаклену менажерију). Одмах по завршетку студија добио је стални ангажман у НК „Иван Зајц“ у Ријеци, гдје је уз основни посао непрекидно дјеловао кроз многе умјетничке и друштвене функције у управи Казалишта и синдикату, а са положаја предсједника УО 1. I 1969. је изабран за директора Казалишта. Како је убрзо по његовом доласку ријечко казалиште започело са љетним приредбама (што је довело до изградње цијелог низа љетних позорница) добио је прилику да, махом на позорницама великих размјера као што су оне у Опатији, Пули (Арена) и Љубљани (Крижанке), испољи свој таленат у рјешавању декора великих димензија. Тако је дошла до пуног изражаја његова склоност ка једноставној казалишно-функционалној монументалности, која ће се одражавати у цијелом низу представа не само на љетним позорницама него и на матичној сцени; такав приступ рјешавању сценских простора, уз то веома функционалних, веома рано му је донио ласкава признања. Притом су се посебно истицале представе: Турандот, Кнез Игор, Трубадур, Мадам Батерфлај, Дон Карлос и ревија Од Хаваја до Опатије; слиједе Шекспирови Магбет и Ричард III, Матковићев Прометеј, Пиранделови Горски дивови, Фабријеви Реформатори, па Ашарова Целестина, Голдонијеве Рибарске свађе и многе друге. Свакој представи приступао је са истом озбиљношћу и истим маром. У Ријеку је дошао као потпуно оформљена умјетничка личност. О сценографији је већ тада имао одређено мишљење, па је из тога морао произићи само систематски рад који води успјеху. У својим Размишљањима о савременој сценографији он на једном мјесту каже: „Она није ништа друго до одраз нашег времена, или боље речено поједностављен ликовно-сценски језик базиран на најчишћој функционалности. Декор – уколико представља само формални оквир сцене – одвлачи пажњу гледалаца од драмске радње“. И даље разрађује ову своју мисао: „Овим није речено да треба стварати само модерно ради модерног, јер сцена сама за себе не може наћи прави израз ако није постигла савршену складност са стилом режије, глуме и музике. Стилска уједначеност ових компонената омогућава стварање једног сценског језика – новог, али не и помодног – функционалног и способног да дјело гледаоцу учини схватљивим и да га претвори и неку врсту личног доживљаја“. Овај свој умјетнички кредо С. је потврдио и када је постављен за директора НК; у свом првом интервјуу у том својству на једном мјесту је рекао: „По својој умјетничкој и личној ангажираности присталица сам нових идеја, па према томе и често експериментирању. Овакав став проистиче из моје умјетничке потребе за истраживањем“. На жалост, већ првих дана свог директоровања сусрео се са највећим и најтежим проблемом ријечког и казалишног и културног живота: са питањем опстанка највеће казалишне зграде у нашој земљи, која је изнутра била толико оронула да је у њој био забрањен сваки рад. Иако је ангажовао све своје снаге да обезбиједи новац за послове реконструкције, радови се нију одвијали како је било планирано. Ипак, у том великом послу С. је успио издејствовати изградњу нових великих казалишних ради­оница са приручним складиштима, што је за НК било велико олакшање. И поред толиког ангажмана на реконструирању зграде, С. је у том периоду успио да унаприједи репертоар и хрватске и италијанске Драме у НК, али и да створи стотинак изванредних инсценација и да реализира мноштво гостовања (Бгд, Згб, Љубљана, Сплит, Осијек, те Чехословачка и Италија). За свој управнички рад у ријечком НК примио је Орден рада са сребрним вијенцем. Прву самосталну изложбу скица приредио је 1958. са супругом Ружицом Ненадовић-Соколић, костимографкињом. Судјеловао је на свим квадријеналима сценографије и костима у Прагу и тријеналима Стеријиног позорја (у НСаду је 1969. освојио бронзану медаљу за инсценацију комада Горски дивови Л. Пирандела). Од 1980. до 1982. био је на дужности директора Стеријиног позорја, а потом се вратио у Ријеку, гдје је дочекао и мировину. Добитник је многих награда и признања: прва награда на Првом тједну драме јадранских казалишта за сценографију Магбета 1958, за коју је 1959. добио и Награду града Ријеке; Прва награда за сценографију на Другом тједну драме јадранских казалишта за сценографију Матковићевог Прометеја (1959); Награда града Ријеке за инсценацију Давичове драме Бетон и свици (1964); Стеријина награда за инсценацију драме Недјељка Фабрија Реформатори (1968); Диплома жирија критике на Фестивалу коморних сцена опере и балета у Осијеку (1974) и многих других. За СНП је к. г. приредио сценографију драмске представе Ујка Вања 1970. и опере Травијата 1981.

ЛИТ: Казалишни лист, Ријека 1961, бр. 2, с. 22; Нови лист, Ријека 10. XII 1968; Билтен Казалишне заједнице Ријека, 1970, бр. 1; Наше казалиште, Ријека 1971, бр. 11.

И. Ф.