СПАСИЋ Велислав – новинар, преводилац (Нови Сад, 12. II 1898 – Нови Сад, 27. XI 1944). У родном граду је завршио основну школу, нижу гимназију и трговачку академију. Већ као основац испољио је изразито занимање за новинарство: пошто је у панчевачком дечјем листу „Споменак“ објавио једну своју песму и неколико радова у сомборском „Голубу“, са групом гимназијалаца је 1911. покренуо ђачки лист „Пчелица“ (штампан гуменим словима из ручне штампарије), па 1912. и самостално – ручно исписиван лист „Ђачки венац“, а крајем исте г. и лист „Гласник“. Узор и учитељ му је био главни уредник либералног „Браника“ Јанко Перић. Коначно се опробао и у периодици за одрасле када је новинар Павле Татић 1917. покренуо хумористички лист „Стођаво“ и ангажовао га да пише мале забавне прилоге (хумореске, шале и цртице). Слао је дописе и загребачкој штампи – „Илустрованом листу“ и „Копривама“. Са школским другом Нандором Лустигом покренуо је 1917. спортски и друштвени лист на мађарском „Szemle“ („Смотра“), који је у пролеће 1918. престао да излази па се С. придружио Јожики Мајеру као репортер и писац фељтона у његовом информативном дневнику „Ujvideki Hirlap“. Уз помоћ Петра Коњовића запослио се у Бгду у Прес-бироу као огранку Владе нове државе; тада му је обећана и стипендија за студије на новинарској академији у Паризу, из којег се убрзо вратио јер новац никако није стизао. У НСаду је приступио обновљеној радикалској „Застави“ а затим прешао у демократски дневник „Јединство“. Био је (1920) међу новинарима-оснивачима телеграфске агенције „Војводина“, која је прикупљала вести са разних страна и телефоном и преко билтена достављала их војвођанским листовима. У јесен 1921, будући да је одлично познавао мађарски језик, прешао је у дневник „Délbácska“, где је радио на свим пословима у редакцији стичући широко новинарско искуство. Потом се, 1924, нашао међу главним сарадницима недељног градског листа „Нови Сад“ (једно време под називом „Савремени Нови Сад“). Са Золтаном Чуком, са којим је сарађивао у „Vajdaság“-у и касније у радикалском „Kis Ujság“-у, покренуо је илустровану ревију за позориште, књижевност и музику под називом „Revű“, која је излазила 1926. и 1927. у Суботици. Октобра 1927. запослио се у великом београдском листу „Правда“, где му је припао „Забавни део“, који је он успешно уређивао: између осталог увео је и рубрике за жене и за децу, те серију доживљаја чувених шпијуна. Почетком 1938. вратио се у НСад, у редакцију дневника „Дана“, успут радећи и као уредник шаљивог листа „Фигаро“. Пошто је био приморан да се лечи у санаторијуму у Бгду, пред рат се с времена на време поново оглашавао у „Правди“. За време мађарске окупације у НСаду био је запослен најпре као чиновник у Водној задрузи, а од децембра 1941. као новинар квислиншког дневног листа „Нова пошта“. Иако се није бавио политиком него је писао за забавне рубрике и уређивао поучне и књижевне листове „Бранково коло“ и 1944. „Српско коло“, после ослобођења је, због сарадње са окупатором, осуђен на смрт и стрељан. Док је радио у новосадским листовима писао је о СНП и приказивао његове представе, а новосадски театар је извео и један његов превод: веселу игру с певањем Антонија Мењхерта Ленђела (1926).

БИБЛ: Реприза „Madame Pompadour“, Јединство, 4. I 1925; Премијера „Саломе“ од Оскара Вајлда у Новом Саду, Јединство, 14. I 1925; „Израиљ“ од Анри Бернстена, Јединство, 24. I 1925; Српско народно позориште и прератна омладина. Некада су се омладинци више загревали позориштем него данас, Нови Сад, 9. XI 1940; Четврт века у служби седме силе, НСад 1943.

В. В.