БРИЈЕ Ежен (Eugène Brieux) – француски драмски писац (Париз, 19. I 1858 – Ница, 6. XII 1932). Син радника ебенисте. У четрнаестој г. живота прекинуо је школовање да би могао да се издржава. Почео је као трговачки помоћник, али је, жељан науке, у вечерњим школама наставио да се образује. Затим је био новинар у Руану и успут писао позоришне комаде. Антоан му је помогао да избије на површину приказавши му 1890. један, а 1892. други комад. Овај други, Бланшета по наслову, нарочито је значајан. Од њега почиње Б. успон као мислиоца и позоришног писца. Ако није његов ученик, Б. је настављач Александра Диме Сина. Њега интересују само друштвени проблеми, лица и наличја друштва у којем је живео. „Ви сте – рекао му је маркиз де Сегир примајући га  1910. у Француску академију – желели као дете да идете у дивље пределе и да дивљаке учите јеванђељу, али сте убрзо схватили да дивљака нема више ни у Азији, ни у Аустралији, али да их има врло много у Француској“. И он се, одиста, са мисионарском приљежношћу прихватио да своје земљаке убеди у све што код њих не ваља, а и више: да их приволи на исправљање свега што је лоше. А лоши су односи у породици, између радника и послодаваца, наука је често на погрешном путу, бракови се рђаво склапају, разводи бракова су велико зло јер грешке родитеља плаћају недужна деца, деца се препуштају сумњивим васпитачима, судство није на висини, сифилис хара… итд. Све је то писано са убеђењем, искреношћу, жељом да се помогне. Резултати су били различити, али су изазивали дискусије, доприносили измени нарави, чак закона. Оспораван му је уметнички инстинкт, али су се сви приклањали пред његовом честитошћу и хуманошћу. СНП је приказало четири његова комада, од којих су прва два међу најборбенијима, а друга два међу можда најбољима. То су Црвени талар (La robe rouge, 1900), онај у којем се строгом испиту подвргава француско правосуђе, и Страдалници (Les Avariés, 1901), у којем је реч о сифилису – с једне, и Драгана (La Petite amie, 1902), пледоаје у корист сиромашне а честите сапутнице са првих животних корака, и Симона (Simone, 1908), успела реплика А. Дими Сину који се није устручавао да предложи убијање неверних жена – са друге стране. Први од ових комада приказан је 1902, други 1921, трећи 1925. и четврти 1927.

БИБЛ: Страдаоци, позоришни комад у три чина, превео Исо Великановић, Згб б. г.; Страдалници, позоришни комад у три чина, превео Војислав Михаиловић, Бгд 1921.

ЛИТ: = , Српско народно позориште у Вршцу, Родољуб, Вршац 1903, бр. 26, с. 1-2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 3. X 1903; -в-, Драма француског академика (Brieux, Страдаоци, прев. Исо Великановић), Хрват, 1921, бр. 11, с. 2-3; Д-р, Д-р (М. Иванић), Академик Брие, Радикал, Бгд 1921, бр. 13, с. 2; А-м, „Страдалници“ у Новом Саду, Јединство, 26. X 1921; А-м, „Страдалници“, Застава, 31. X 1921; Д. Ф. С(имић), Страдалници, позоришни комад у три чина… с француског превео Војислав Михаиловић, Демократија, Бгд 1922, бр. 825(826), с. 2; А-м, „Драгана“ од Евжена Бријеа, Застава, 4. VI 1925; А-м, Премијере нашег најстаријег позоришта, Comoedia, 1925, бр. 43, с. 10; С. Зубац, „Драгана“, драма у четири чина, написао Е. Брије, премијера 6. јула, редитељ Добрица Милутиновић, Видовдан, НСад 14. VII 1925; Св. Петровић, У позоришту, Бгд 1928; А-м, Смрт Евжена Бриеа, Српски књижевни гласник, НСад 1933, књ. XXXVIII, св. 1, с. 80; С. А. Јовановић, Француска и енглеска идејна драма (1850-1914), Бгд 1968, с. 44-49, 137-155.

С. А. Ј.