СРЕМАЦ Стеван – књижевник, академик (Сента, 11. XI 1855 – Сокобања, 12. VIII 1906). Рођен је у занатлијској породици, отац Аврам био је кројач. Детињство је провео у родном месту. Рано је остао без родитеља, мајка Катица умрла је 1858, а отац 1867. Бригу о њихова три сина (Стеван, Јован и Андреја) преузео је њихов ујак Јован Ђорђевић, први управник СНП (в). Основну школу завршио је (1868) у родном месту, а Прву велику гимназију (1874) у Бгду. Под утицајем ујака, али и гимназијских професора (Ђура Даничић му је предавао филологију, Стојан Новаковић историју српске књижевности, Стојан Бошковић општу историју, Панта Срећковић српску историју), почео је да изучава историју и књижевност и определио се за студије историје на Великој школи у Бгду. Много је читао, пратио нова издања књига, књижевних часописа, одлазио је редовно у позориште. По избијању српско-турског рата желео је да се пријави у добровољце, али му је ујак то забранио. Међутим, он је ипак побегао 8. I 1878. и приклонио се „Ђачкој батерији“ која није учествовала у борбама. У пролеће 1878. вратио се болестан у Бгд. Велику школу је завршио у јесен 1878. Први посао који му је ујак обезбедио (приватни учитељ у кући министра Јована Ристића) одбио је, али је убрзо прихватио посао практиканта у Министарству финансија у фебруару 1879. Неколико месеци касније Министарство просвете га распоређује „за предавача и заступника директора Гимназије реалке“ у Лесковцу. Међутим, он је то одбио и Министарсво га је распоредило за предавача Гимназије у Нишу, где је предавао до лета 1892. са паузом од две г. (1881–1883), када је предавао у гимназији у Пироту. Септембра 1892. постао је професор у Трећој гимназији у Бгду. Био је присталица Либералне странке, веровао у националне циљеве ослобођења и уједињења, залагао се против демократизације политичког живота, против нових слобода убеђен да оне не користе нацији. У младости је писао и преводио песме. У тридесет и трећој г. живота, 1888, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се 1903. појавити као књига под насловом Из књига староставних. Том књигом се одужио професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Бгд. За време боравка у Нишу почео је да објављује своје радове у новинама и часописима: „Нишки весник“, „Нишке новине“, „Зрак“, „Народне новине“, „Слобода“, „Стара Србија“, „Нишка застава“, али објављује и у сарајевској „Босанској вили“, у листовима: „Будућност“, „Зимзелен“, „Звезда“, „Ред“, „Невен“, „Српски преглед“, „Бранково коло“, затим у  дубровачким и мостарким оновременским часописима и многим другима. Био је љубитељ позоришта тако да је цео живот пратио и помагао позориште. Од 22. VII 1900. до 18. I 1902. био је члан књижевно-уметничког одбора НП у Бгд.  За књижевни рад одликован је Орденом Св. Саве V реда 1896, IV реда 1890. и III реда 1904, Таковским крстом IV реда 1900, а фебруара 1906. примљен је за члана Академије наука. Приступну беседу није успео да напише и прочита јер је умро па до проглашења није ни дошло. Један је од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца. Спадао је у књижевно најобразованије српске писце друге половине XIX века. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора. Написао је више приповедака: Божићна печеница, Ђурађ Кастриотић Скендербег, Смрт комите Дантеа, Ecce homo, Бал у Елемиру, Вукадин, Лимунација на селу, Чича Јордан, Кир Герас, Ибиш-ага, Нова година, Аца Грозница, Идејал, Дим и дим, Мица и Микица, Јунак дана, Нацкова женидба, Поштарев испит и др., које је објавио у листовима и часописима. СНП је више пута стављало на свој репертоар Зону Замфирову (1922, 1924, 1929, 1936, 1937, 1943, 1947, 1969), Ивкову славу (1923, 1928, 1933, 1943, 1946, 1951) и Поп Ћиру и поп Спиру (1949, 1965, 1966, 1978).

БИБЛ: Ивкова слава, Српски преглед, 1895, бр. 4–10; Лимунација на селу, Будућност, 3. III – 26. V 1896; Поп Ћира и поп Спира, Бранково коло, бр. 1–35 (осим бр. 19), 1898; Чича Јордан, Мостар 1901; Вукадин, Згб 1903; Зона Замфирова, Српски књижевни гласник 1906; Сабрана дела, Бгд 1977.

ЛИТ: Ж. Живановић, Стеван Сремац, професор, књижевник, академик, Босанска вила, 1907, бр. 15-16; Д. Илић, Стеван Сремац, ЛМС, 1908, бр. 247, с. 88;  М. Тривунац, Из успомене на Сремца, ЛМС, 1927, књ. 313, св. 1-3, с. 396–400; П. Поповић, Стеван Сремац, човек и дело, у: Ст. Сремац, Приповетке, Бгд 1935; М. Павловић, Стеван Сремац, Бгд 1938; С. Маринковић, Стеван Сремац, Бгд 1988; М. Мисаиловић, Стеван Сремац (1855-1906), у: Значење српске комедиографије, НСад 2008, с. 309–370.

М. Л.