СТАНКОВИЋ Ђура (Георгије, Ђорђе) – правник и публициста (Велика Кикинда, 1824 – Велики Бечкерек, 26. XI 1886). Основну школу и три разреда гимназије завршио је у родном месту, гимназију у Пожуну, Ђуру и Сегедину, а студије права у Пешти. Отац га је 1842. послао да присуствује Карловачкој скупштини за избор митрополита, где је помагао у канцеларији народног секретара. Како је присуствовао избору Јосифа Рајачића за митрополита, тако је путовао у Карловце и на његову инсталацију. У Карловцима је био и 1849: оданде се претплатио на Вукове Пословице и Ковчежић, али није познато чиме се тамо бавио. Г. дана касније био је сенатор у Великој Кикинди, 1853. је био секретар Окружја великокикиндског, а 1854. дистриктуални контролор. Једно време је службовао у Старом Бечеју (1855) и у Карлову (1857), али као деташирани чиновник Великокикиндског диштрикта. У тој служби последње звање му је било актуарско (1860). За судију у Турској Кањижи изабран је 1861, а од 1866. до смрти био је судија и председник Жупанијског суда у Великом Бечкереку. Био је један од оснивача Српске читаонице у Кикинди (1845), која је једно време издавала рукописни недељник „Кикиндски лист“ и помагала стварање позоришне трупе. О тим збивањима, као и о представи Стеријине драме Светислав и Милева 1834. или 1835, на наговор Јоакима Вујића, објавио је чланак у „Јавору“ 1884. и „Орлу“ 1885. под насловом Повест о постанку и развитку српског и народног позоришта (потписан: „Један који прати све народне ствари“) и у „Позоришту“ 1886, бр. 41 (под насловом Нешто о постанку српског и народног позоришта, потписан: Ђ. С.). Као представник Кањиже учествовао је на Установљујућој скупштини ДСНП 29–30. V 1862. Убрзо је нестала његова наклоност према СНП, вероватно из политичких разлога (био је убеђени клерикалац и конзервативац), а и због сентименталног односа према Јовану Кнежевићу, чију је позоришну трупу као страстан гледалац пратио и потпомагао пре оснивања СНП и после тога. Политичка гледишта исказао је каснијим чланком Наши либералци у „Напретку“ 1875, бр. 26–28. У истом листу је 1865, у бр. 90, објавио допис из Великог Бечкерека поводом гостовања СНП, чије представе се оштро критикују, а управа, нарочито Милетићев човек Јован Ђорђевић, оптужује за рђаво вођење позоришта, стагнацију, па и назадак. Објављујући чланак уочи позоришне скупштине, он се практично укључио у херостратске покушаје „Напретка“ да оцрни СНП, па и да га укине. Његове аргументе побио је у истом листу (1866, бр. 4) извесни М. Д. из Баната, али је ту полемику Ђорђе Поповић Даничар пустио у лист тек после двомесечног одуговлачења. С. се и доцније још једном огласио о улози СНП у историји српског позоришта – вероватно је његов чланок Где је гњездо српског позоришта? („Орао“, 1886, бр. 27. и 28) са потписом „Један Србин“, у којем пренаглашава допринос Јована Кнежевића а умањује значај Ј. Ђорђевића и Српске читаонице у НСаду. Као публициста сарађивао је покаткад у „Српском дневнику“, „Српском народу“, „Нашем добу“, „Напретку“, „Јавору“, „Орлу“, „Позоришту“… махом мемоарским текстовима, углавном осамдесетих г. XIX века.

Б. Кв