СТАНКОВИЋ Војислав Васја – глумац (Ниш, 11. V 1930 – Ниш, 14. III 1994). Отац му је био пекар, а мали С. је у раном детињству научио да ради тешке послове да би помогао својој сиромашној породици. У зиму 1944. прикључио се народноослободилачкој борби и као курир у Јастребарском партизанском одреду задобио је тешке промрзлине ноге од којих се никад није опоравио и које су се показале фаталнима када је по јакој зими 1994. радио са аматерима у Бијелом Пољу: хитно је пребачен у нишку болницу али лекари нису успели да му спасу живот. У родном граду је завршио два разреда Трговачке академије (1948), да би потом, 1948-1949, пет семестара студирао у Бгду на Академији за позоришну уметност. Дебитовао је на нишкој сцени 1947, а од 1. IV 1952. је био редован члан НП у Нишу. Од 1. XII 1958. до 30. VI 1959. био је ангажован у мостарском позоришту, а од 1. VII 1959. до 15. VIII 1965. је био члан Драме СНП. Прешавши у слободне уметнике („последњи српски путујући глумац“), живео је у Бгду и као глумац и редитељ је радио у позориштима Србије и Босне и Херцеговине (Београдско драмско позориште и театри у Зеници, Крагујевцу, Сарајеву, Зрењанину, Тузли, Зајечару и, наравно, родном Нишу, којем се увек враћао). Био је истовремено и филмски глумац и остварио више запажених улога у домаћим филмовима (Лептирица, 1973; Ћоркан и Швабица, 1980; Дивљи светац, 1989). Учествовао је и у телевизијским серијама (Вук Караџић, 1987; Портрет Илије Певца, 1988; Кућа поред пруге, 1988; Рођаци из Лазина, 1988; Алекса Шантић, 1992). Био је веома контроверзна личност: мрзовољни особењак, уз то прогањан због русофилства (и надимак Васја Нишлије су му дале по истоименом лику из чувеног руског филма Пастир Костја и он га је са поносом носио), са друге стране је пожртвовано радио са позоришним аматерима у најгорим условима и често бесплатно, а надасве је волео децу; написао је четрнаест комада за децу, од којих је већина извођена. На његову иницијативу и уз његову велику помоћ основано је Дјечије позориште у Зеници. Робусног изгледа а истовремено умејући да зрачи и лукавошћу и препреденошћу, често је играо „негативце“, моћнике и опаснике, а у националним историјским комадима углавном је носио турбан, који му је стајао „к’о саливен“. Добитник је више награда за глумачка остварења: за улогу Југ-Богдана у Бановић Страхињи у НСаду је 1963. добио Октобарску награду, 80-их г. је на Сусретима професионалних позоришта БиХ у Јајцу шест пута награђиван, а са нишким ансамблом је 1982. у Пироту освојио „Јоакима“ за улогу Живог бића у Воћном дану и на Данима комедије у Светозареву „Ћурана“ за улогу Тозе механичара у Вечитим студентима.

УЛОГЕ: Брања Вошњак (Парастос у белом), Генерал Жиро Жоби (Матуранти), Гарсен (Иза затворених врата), Христијан, Први судија (Пера Сегединац), Јохан Вилхелм Мебиус (Физичари), Непознати (Кристифор Колумбо), Пера (Вечити младожења), Југ Богдан (Бановић Страхиња), Смаил-ага (Смрт Смаил-аге Ченгијића), Касије (Јулије Цезар), Сипка (Халелуја).

ЛИТ: С. Ст(анић), „Парастос у белом“, Дневник, 2. X 1959; М. Кујунџић, „Парастос у белом“, Дневник, 6. X 1959; О. Новаковић, Матуранти, НС, 1959, бр. 146, с. 5; А-м, Парастос у белом, НС, 1959, бр. 146, с. 6; М. Кујунџић, Сукоб младих и старих, Дневник, 20. X 1959; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, 27. III 1960; Л. Павловић, У мутној слици, Ослобођење, 28. III 1960; А-м, „Ми же Сентандрејци целог света славни…“, Дневник, 27. IV 1963; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд, 1963, бр. 22, с. 44; М. Кујунџић, Оживели Мажуранић, Дневник, 2. X 1963; А-м, Михизова драма „Бановић Страхиња“, Дневник, 8. X 1963; Ч. Кисић, Бриљантни тренутак: Антонијев говор, Ослобођење, 5. VI 1964; Т. Нешић, Умро глумац Васја Станковић, Политика, 16. III 1994; С. Крстић, Војислав Васја Станковић (1930-1994), Алманах позоришта Војводине, 1995, бр. 28, с. 146-147.

В. В.