СТАНОЈЕВИЋ Илија-Чича – глумац, редитељ и драмски писац (Београд, 7. VIII 1859 – Београд, 8. VIII 1930). Највећи део живота провео је у Бгду. Више него иједан други уметник свог времена ушао је у анегдоте и чак по њима остао познатији него по свом уметничком делу. Први пут је ступио на позорницу као хорски певач 20. VIII 1879. у НП у Бгду. Већ 1. IX 1881. прешао је у новосадско СНП, у његовом ансамблу тражећи подстицаје, нарочито у публици која је у позоришту под туђином видела дубљи смисао, и желећи да искуство стиче уз прослављеног Димитрија Ружића. На новосадску позорницу је први пут изашао као Марокански кнежевић у Шекспировом Млетачком трговцу. Његов новосадски период прошао је у знаку првих стварнијих успеха. У НСаду је почео да стиче и глас цењеног приповедача ван позорнице и добио надимак Чича, који су му дали глумци по његовим причама о старом дорћолском кафеџији чича-Ивану. Из СНП је отишао 1. IX 1885. У сезони 1885/86. наступао је у путујућој дружини Ђуре С. Протића. У јесен 1886. поново је био члан београдског НП. Али, немирног духа, ускоро је напустио београдску позорницу и са Петром Ћирићем и Драгутином-Гутом Јовановићем водио је путујућу трупу. Напуштао је ансамбл НП и враћао му се, а већ 1890. један од најобразованијих београдских критичара, касније управник НП, Драгомир Јанковић написао је да је С. одлазак из НП осетан губитак јер је то глумац који је знао „у својим улогама освојити пола успеха писцу“; нарочито се истакао у тумачењу Молијерових ликова. И касније, 1897, испољио је свој немирни дух ступивши са колегама у штрајк против управника Николе Петровића; остао је у штрајку дуже од свих других незадовољника и последњи се, из путујуће трупе, вратио у НП, у којем од 1890. почиње његов успон. Овисока раста, широк у плећима, имао је лице драгоцено за глуму, нарочито у комичним улогама; изразит нос, живе очи, глас пријатне баритонске боје, снажан и музикалан. Обдарен врло оштрим запажањем, на позорницу је донео велико животно искуство, које је умео да, интуитивно, угради у своје првенствено комичне улоге. Као млад глумац са успехом је играо и у драми, али је највећи одјек имао као комичар и временом је за позоришну публику његов глумачки таленат поистовећен са комиком. Томе је неизмерно допринела његова ведра природа уз обиље импровизованих козерија око којих су се, више у кафанама и око пријатељског стола у приватним кућама, скупљали захвални слушаоци и гледаоци да се незадрживо смеју досеткама и бравурама једног чудесно вибрантног гласа, препуног нијанси, и раскошној мимици која је, чинило се, све могла да изрази, чак и више него у позоришту, приватно, неспутана строгим правилима уметничке куће која претераној импровизацији подсеца крила. С. је одиграо преко 500 улога. Његово најплодније време било је до Првог светског рата. Наклоност према комици и у позоришту и у животу била је тада део општије атмосфере са обе стране Саве и Дунава: поред позоришта у Бгду Скадарлија а поред позоришта у НСаду „Бела лађа“. У тој атмосфери су, чак, најугледнији београдски професори, с математичарем Миком Аласом (др Михаило Петровић) на челу, основали и своје друштво које је неговало духовиту реч и забављало и себе и госте песмом и свирком. Разумљиво је да је у тој атмосфери С. смисао за духовиту реч и забавне седељке морао имати високу цену у публици, а граница између једног дела позоришног репертоара и таквих забава све мање се осећала. С. је у периоду своје пуне снаге створио и оне улоге које су понајвише допринеле његовој популарности. У галерији његових креација истицале су се сценском пластичношћу и популарношћу највише неке улоге из домаћег репертоара: Јованча Мицић у Нушићевом Путу око света, Јеврем Прокић у Нушићевом Народном посланику, Калча у драматизацији Сремчеве приповетке Ивкова слава, међу њима нарочито Папа Наско у шали Дорћолска посла, којом је С. и хтео и успео да на задовољство публике обнови на сцени причу и ликове из свог детињства на Дорћолу. Сва та његова комика у домаћем амбијенту отварала је најшире просторе његовом темпераменту и његовој стваралачкој фантазији. Али су га публика и критика у његовом зрелом добу поздрављале у репертоару драмских карактера као што је Полоније у Шекспировом Хамету. У покушајима НП да, после комада с певањем и понеке оперете, за свој репертоар освоји и оперу и на тај начин отвори пут и домаћим композиторима, С. је захваљујући својој музикалности и гласу живо учествовао. У Росинијевом Севиљском берберину певао је Дон Базилија а у Офенбаховој Лепој Јелени Калханта. Критика је истицала природност у његовој игри па је и у тумачењу Шекспировог Јага указивала на ту особину његовог талента. Повераване су му и режије позоришних представа. Његово осведочено и врло широко позоришно искуство било је драгоцено у припремама представа са неколико проба. За С. име се везују сценарио и режија „првог српског домаћег филма“ Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, у којем је играо и улогу турског паше. Бавио се и књижевним радом. Са Јанком Веселиновићем је написао комад с певањем Потера, који је имао захвалну публику и у Бгду и у НСаду. Драматизовао је Сремчеву Ивкову славу. Своје врло радо слушане импровизације о животињама (животињке, како их је звао) објавио је у књизи хумористичких прича Чича Илијине животињке (Бгд 1928) које су некада биле веома читане. На позорници је најчешће неговао ону невину комику која непосредно и брзо налази одјека у публици и изазива смех од срца, који би се могао назвати смехом ради смеха. Он, који је у младости и у зрелом добу расипнички проћердавао своје челично здравље на сваком кораку, још више у животу него на позорници, у последњој деценији живота све је ређе излазио пред публику и тада није више на њој запаљивао гледалиште као некад, а пред крај је постао тежак болесник. Али је остала легенда о једној од најомиљенијих личности старе Скадарлије, о Београђанину који је између два светска рата био много пута тема славном карикатуристи Пјеру Крижанићу. Двадесетпетогодишњицу глумовања прославио је 15. III 1906. у улози Калче у Ивковој слави, а четрдесетогодишњицу 6. XII 1922. као Делобел у комаду Фромон и Рислер. Пензионисан је 29. I 1925. Одликован је Орденом Светог Саве V степена (1903) па IV степена (1906). СНП је извело његове комаде: 1926. Потеру и Хајдук-Станка (оба написана у сарадњи са Ј. Веселиновићем) и 1952. Дорћолска посла.

УЛОГЕ: Интендант позоришни (Ловорика и просјачки штап), Изасланик грофа Баћанија (Пера Сегединац), Мерсленд (Библиотекар), Слуга (Ђурађ Бранковић), Јован (Марија и Магдалина), Страхиња (Крвави престо), Келнер (Очина маза), Гроф Бетлен (Човек без предрасуде), Марокански кнежевић (Млетачки трговац), Диздар (Цар Јован), Гулић (Саћурица и шубара), Фиршта (Виљем Тел), Жак (Две сиротице), Палет (Марија Стјуартова), Брен Д’Амур (Пуковник од осамнаест година), Корнвал (Краљ Лир), Надан Бојимир (Максим Црнојевић), Лекардонело (Поштењаци), Вуле Пупавац (Подвала), Бекријић (Радничка побуна).

ЛИТ: С., Ловорика и просјачки штап, Позориште, НСад, 1881, бр. 2, с. 6-7, бр. 3, с. 10-11; М. Д-ћ, Крвави престо, Позориште, НСад, 1881, бр. 13, с. 50, бр. 14, с. 54-55; М., Човек без предрасуде, Позориште, НСад, 1881, бр. 20, с. 79; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-141, бр. 22, с. 154-155; -ћ, Вршац, 13. 2. „Саћурица и шубара“ од Илије Округића, Застава, 1883, бр. 47, с. 2; Милун, Извештај са гостовања СНП у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; Г., Српско народно позориште, Јавор, 1884, бр. 14, с. 442-444; М. Д-ћ, Саћурица и шубара, Позориште, НСад, 1884, бр. 8, с. 31-35;  #, „Проводаџије“, шаљива игра у 5 чинова од Милана Савића, Српско коло, 1884, бр. 19, с. 3-4; М. С(ави)ћ, Библиотекар, Позориште, НСад, 1884, бр. 19, с. 74-75; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 4; -О-, Српско народно позориште у Панчеву, Стражилово, 1885, бр. 7, с. 216-218; Д. Ружић, Извештај о годишњем раду позоришне дружине, Позориште, НСад, 1886, бр. 61, с. 241-242; А-м, Краљевско српско народно позориште у Београду, Позориште, 1887, бр. 19, с. 95-96, бр. 20, с. 99, бр. 21, с. 103, бр. 22, с. 106-107; Ј. Хр(аниловић), „Подвала“, комедија од Милована Глишића, Браник, 1891, бр. 130, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Радничка побуна“, позоришна игра у 3 чина, Браник, 1891, бр. 131, с. 3-4; А-м, 25-годишњица глумачког рада, Браник, 1905, бр. 64, с. 3; А-м, Двадесетпетогодишњица Илије Станојевића, Позориште, НСад, 1906, бр. 4, с. 28-29;  К., „Потера“ – премијера 22. IX, Застава, 24. IX 1926; Б. Ковачевић, Успомени чича-Илије, НС, 1959, бр. 145, с. 11; М. Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Бгд 1974.

М. Ђ.