СТАНОЈЕВИЋ Лаза – лекар, начелник ДСНП (Свилош, Срем, 1/23. XI 1834 – Београд, 30. X / 12. XI 1915). Његов отац Максим, „практични инжењер“ (геометар), био је у служби илочког властелина кнеза Одескалкија, најпре као уговорни геометар а доцније као шумарски инжењер, и због тога је често мењао место боравка. С. је основну школу завршио вероватно у Иригу, а гимназију 1860. у Темишвару. Потом је, као стипендист задужбине Марка Сервијског, 1866. дипломирао на Медицинском факултету у Бечу и стекао звање доктора. За време студија био је члан академског друштва „Зора“. Затим је до 1870. радио као лекар у Иригу и Руми. Од 1870. је живео у НСаду, где је обављао лекарску праксу (извесно време је био и лекар новосадске казнионе). У исто време (1872) као новосадски лекари раде и др Светозар Максимовић, др Милан Јовановић Морски, др Младен Јојкић, др Мориц Офнер и др Георг Босбергер. Својом солидном спремом и озбиљним схватањем позива С. је убрзо стекао углед доброг лекара и савесног човека. Иако несумњиво искрен родољуб и Милетићев присталица, није ушао директно у политички живот онога времена, али је непрекидно био ангажован на многим корисним друштвеним пословима, спреман да у свако доба помогне опште друштвене напоре и настојања. Био је председник Српске читаонице, Српског грађанског певачког друштва и Школског одбора (одакле, по положају, и управитељ српских народних основних школа). Ове задатке, поред знатних лекарских обавеза, обављао је веома савесно, с пословичном уредношћу и успешно, што му је као јавном раднику још више повећало углед и учврстило поштовање које је и иначе уживао. За члана ДСНП примљен је на седници УО 26. VI / 8. VII 1881. подневши обвезницу на 50 форинти. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 9/21. XI 1881, изабран је за начелника ДСНП као четврта по реду а прва личност која долази на тај положај после деветнаест г. постојања ове значајне театарске организа­ције Срба у Угарској а да пре тога није била непосредно ангажована у политичком раду. На челу ДСНП остао је до 8/21. VIII 1905, дакле у периоду обележеном у политичком животу војвођанских Срба повлачењем С. Милетића са политичке позорнице, распадом Српске народне слободоумне странке и оснивањем Радикалне и Либералне странке (овој другој је и С. приступио и био један од њених првака), затим трагичним туцинданским догађајем 1889, најжешћим притиском режима Калмана Тисе у циљу однарођивања народности, међустраначким борбама и трвењима између радикала и либерала и сумраком политичког живота Срба у Угарској. Све се то неизбежно одражавало и на рад ДСНП и српској народној позоришној дружини отежавало рад. У таквим околностима издржати на положају начелника ДСНП 24 г. захтевало је много храбрости, упорности и умешности, а он их је у потребној мери имао. За време С. начелниковања број чланова ДСНП порастао је од 291, колико их је било 1881, на 563 члана уписана до 1905. За те 24 г. српска народна позоришна дружина је остварила укупан приход од 1.261.873,78 круна, док су њени расходи били 1.278.989,34 кр.; дакле, дефицит дружине је у том периоду био 17.115,56 кр. Трупа је само у девет сезона имала вишак прихода над расходима, а петнаест сезона завршила са губицима који су покривани из Фонда ДСНП, у којем је 1881/82. било 41.611,40 кр., а 1904. укупно 46.416,65 кр. Донета су Правила за Пензиони фонд за чланове српске народне позоришне дружине (1885), нова Правила за дружину српског народног позоришта и Уредба о позоришној управи (1886); по наредби новосадског магистрата срушена је позоришна зграда као, наводно, склона паду (1892); утврђена су Правила о месним позоришним одборима (1895); поред многих других легата добијене су највеће задужбине од петоро до­бротвора ДСНП: Ђене и Иде Брановачких из Сенте (1882) двадесет дистриктских ланаца земље, Гавре Јанковића из Арада (1882) једноспратна кућа и виноград у Араду, Јулијане Ковачић из Мола (1883) четрдесет дистриктских ланаца земље и Ђорђа Ф. Недељковића из НСада (1899) 10.000 круна, с тим да се сваке г. из камате на ову суму награди неколико најбољих глумаца; са г. дана закашњења прослављена је 25-огодишњица СНП (1887); уведене су представе за децу (1886); одбијен је пријем земљишта „Хан“ (где се данас налази зграда МС) за изградњу зграде СНП које је Министарство унутрашњих дела Угарске одобрило Позоришту под условом да се зове „Новосадско српско позориште“ а не СНП (1890); знатно су отежани услови за добијање концесије за гостовања; у неколико махова упућивани су позиви на народ, имућнијим појединцима, српским православним црквеним општинама и новчаним заводима и задругама да својим прилозима помогну опстанак СНП, па је било уведено прикупљање и тзв. „крајцарашких прилога“ (1897/98). С. се није устручавао да многе општине, посебно оне најбогатије, и имућне појединце, нарочито интелектуалце, на скупштинама ДСНП оштро критикује због равнодушности према тешкој финансијског ситуацији у којој је ДСНП било скоро непрекидно. Строгих људских начела, нарочито моралних и радних, у сваком послу је захтевао ажурност, исправно понашање и потпун ред. За разлику од својих претходника, он је бринуо о свему: о администрацији и књиговодству ДСНП, продаји улазница, реду на представама, понашању глумаца; ако је у томе можда понекад и претеривао или грешио (као у случају Ленке Хаџић, в.), поступао је из најдубљег уверења да тиме брани неке освештане принципе на којима мора почивати сваки организовани друштвени посао. За њега је с разло­гом одавно речено да је „био човек катонских начела, чиста и јака карактера, вредан и уредан човек“. Из начелних разлога се и повукао из ДСНП на седници УО 8/21. VIII 1905. Због тога што управник Б. Ђ. Нушић није подносио обрачун о приходима и расходима са гостовања централној благајни, УО га је овластио да са Нушићем изведе обрачун па, ако управник не буде могао „положити чисте рачуне“, да га суспендује и предузме даље нужне кораке. Пошто се Нушић после годишњег одмора није појавио у Вуковару, где је дружина требало да почне рад, С. га је на састанку са дружином суспендовао, узео надзор над трупом у своје руке а себи за заменике привремено одредио глумце Д. Ружића и А. Лукића. Хтео је притом да узме у обзир и П. Добриновића, али га је овај обавестио да прелази у Бгд. УО ДСНП је, када му је С. реферисао о својим одлукама, најпре у целини прихватио његов известај, а одмах затим повукао првобитни закључак и именовао Добриновића за привременог управника. Због таквог понашања чланова УО, увређен, разочаран и дезавуисан, С. је поднео оставку и убрзо се преселио у Бгд. Одбио је и једногласну одлуку Главне скупштине ДСНП од 29. XII 1905. (11. I 1906) да буде изабран за почасног члана Друштва и вратио диплому и захвалницу које су му биле послате. Члан МС је био од 1870, за члана Књижевног одељења изабран је 1880; биран је и за члана УО МС. На Главној скупштини МС 5/17. IX 1887. изабран је за Матичиног председника. Био је у тој функцији само до 5/17. XII 1887, када је стигла наредба министра унутрашњих дела Угарске да се његов избор за председника не потврђује „због тога што је велики српски агитатор“! Он је једини председник МС којем угарска влада није потврдила избор. У младости се помало бавио књижевношћу. У „Матици“ (год. I, с. 426) објављена му је песма Бојак бију Херцеговци (музика Л. Пачу), која је била радо певана 60-их и 70-их XIX века. У „Летопису МС“ објављене су две његове оцене рукописа радова из области медицине (1884, 1900). У „Бранику“ је (1894) штампао успомене на свог бившег професора анатомије на бечком Универзитету Јозефа Хиртла.

БИБЛ: Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта за последњих петнаест година, од 1881/2 до 1895/6 године, Позориште, НСад, 1897, бр. 1 и 2, с. 1-12 (и као засебна брошура); О Српском народном позоришту 1881-1905. г., Сремски Карловци 1906, с. 1-56; Извештај о двадесетпетогодишњем раду Српског народног позоришта, Позориште, НСад, 1906, бр. 8, с. 61-67.

ЛИТ: А-м, Из последње седнице Управног одбора Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1905, бр. 29, с. 171-172; Извештај Управног одбора „Друштва за српско народно позориште“… за пословну годину 1904/5, Позориште, НСад, 1906, бр. 1-2, с. 4-6; Д. Радић и Ђ. Трифковић, Извештај о стању Српског народног позоришта поводом брошире дра Лазе Станојевића, НСад 1907, с. 1-48; М. Балубџић, Историја Матице српске од пресељења у Нови Сад (1864) до ослобођења (1918), Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 62-63; Ј. Грчић, Три светла лика у аналима Српског народног позоришта, Суботица 1930, с. 12-14; Ј. Савковић, Отац Станоја Станојевића – д-р Лаза Станојевић, Гласник Историјског друштва, 1938, св. 33-34, с. 18-23; В. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950, с. 41; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 57, 59, 94; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, НСад 1956, с. 218-229; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење – Др Лаза Станојевић, Рад МС, 1975, бр. 12, с. 27; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982, с. 260-265.

Л. Д.