СТАНОЈЕВИЋ Љубомир-Љуба драмски глумац (Страгари, Србија, 24. X 1862 – Београд, 14. II 1935). Његов отац Арсеније био је артиљеријски официр, мати Славка кћи Матије Бана (в). Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у Бгду. У НП је ступио 23. X 1882; прва већа улога била му је син хусара Лацка у Старом баки и његовом сину хусару. Од 1. IX 1883. до 1. VII 1885. био је члан СНП. Од 31. I 1886. до краја јуна 1886. био је члан ХНК у Згбу као глумац-епизодист и члан оперског збора; затим је, 1886/87, наступао у путујућим позориштима, најпре код Ђ. К. Протића, доцније код Ђ. Пелеша. У јесен 1887. деда М. Бан га је послао на једногодишње глумачке студије у Беч, где је похађао и приватну глумачку школу проф. Емила Бурдеа. По повратку са студија, од 15. IX до 16. X 1888. играо је у НП у Бгду као гост, а затим је поново примљен у редован ангажман. У НП Бгд је у два маха, 1900. и 1908, био постављан за редитеља. За време Првог светског рата био је у избеглиштву, најпре на Крфу, затим у Грчкој и Италији. Тада је у Атинском државном позоришту играо на српском језику главну улогу у Грађанској смрти П. Ђакометија и насловне улоге у Отелу и Сирану од Бержерака. У Грчкој је наступао и у Пиреју. Прешавши доцније у Италију, прве две споменуте улоге играо је на српском и у Риму, у „Театру дел Вале“. За време боравка у Италији (скоро две г.) радио је за филмско предузеће „Ћинес“ („Cinès“) у Риму; запаженије улоге остварио је у историјским филмовима Фабиола и Ослобођени Јерусалим, који је снимљен према епу Т. Таса. По повратку из избеглиштва поново је био у НП Бгд, али је ређе наступао, углавном у своме старом репертоару. Пензионисан је 1924. С. се од најраније младости активно бавио спортом, а доцније, до краја живота, био је ангажован у разним спортским друштвима. У НП Бгд је у три маха славио јубилеје: 25-огодишњицу 11. X 1906. улогом Нарциса Рамоа у Нарцису, 40-огодишњицу 6. X 1924. насловном улогом у Отелу и 50-огодишњицу (већ као пензионер) 6. III 1933, поново као Рамо у Нарцису. Одликован је Орденом Светог Саве V (1903) и IV реда (1906). Глумачки се формирао највише под утицајем Д. Ружића; своје изграђивање у том правцу наставио је у Бечу, а доцније и у Бгду угледајући се на М. Цветића, глумца неупоредиво мање даровитог и са мање природних својстава од Д. Ружића. Припадао је старој, романтичарској школи нашег глумаштва. „Врхунац његове глумачке каријере био је у времену царства патриотске драме и мелодраме… у којима је Љ. Станојевић бесом темперамента, звучношћу баритона и мушкошћу која се распињала снагом, извојевао победу врлине у последњем чину, у пламеним апотеозама“ (М. Грол). Тој линији – узаврелих страсти, громких тирада и патетичних заноса – остао је веран кроз свих пет деценија свога битисања на сцени, дубоко верујући у, првенствено, етичку мисију театра и његову васпитну улогу. У СНП је, још као почетник, играо љубавнике, млађе драмске јунаке и разноврсне епизодне улоге; у Бгду је, крајем XIX и почетком XX века, био један од носилаца улога хероја у националном репертоару и трагедијама из страних књижевности.

УЛОГЕ: Гавра (Саћурица и шубара), Конрад Баумгартен (Вилхелм Тел), Бошко Југовић (Милош Обилић, Суботић), Бургоин (Марија Стјуарт), Хорн (Наши робови), Џон (Библиотекар), Макса, Ђорђе (Циганин), Смиљанић (Граничари), Јован (Максим Црнојевић), Тибалд (Ромео и Јулија), Марокански принц (Млетачки трговац), Арман (Две сиротице), Анатол (Поштењаци), Циганин (Сеоска лола), Ришар (Лудвиг XI).

ЛИТ: А-м, „Проводаџије“, шаљива игра у 5 чинова од Милана Савића, Српско коло, НСад 1884, бр. 19, с. 3; М. Д(имитријевић), Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1884, бр. 8, с. 31–35; А-м, Љуба Станојевић, Позориште, НСад 1884, бр. 49, с. 197; Поменик о двадесетпетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, Бгд 1894, с. 8; Краљевско српско народно позориште, Позориште, НСад 1900, бр. 45, с. 178; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Љубе Станојевића, Позориште, НСад 1906, бр. 10, с. 83-84; Ж. В., Прослава Љубе Станојевића, Политика, 5. II 1924; А-м, Наши уметници на страни, Comoedia, 1924, бр. 20, с. 13; А-м, Четрдесетогодишњица Љубе Станојевића, Comoedia, 1924, бр. 6, с. 2-3; А-м, Јубилеј Љубе Станојевића, Позориште, Бгд 1933, бр. 23, с. 1; А-м, Смрт старог глумца Љубе Станојевића, Време, 15. II 1935; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 114-122; С. Ј. Душановић, Љуба Станојевић, НС, 1959, бр. 139, с. 14.

Л. Д.