СТАНОЈЕВИЋ Станоје – историчар, универзитетски професор (Нови Сад, 24. VIII 1874 – Беч, 30. VII 1937). Још као дете је у родитељском дому – отац Лаза С. (в), мати Марта рођ. Радуловић – дошао у додир са новосадским интелектуалним светом. После завршене новосадске гимназије (1892) студирао је у Бечу: филологију код Ватрослава Јагића и историју код Константина Јиречека; био је активан и у српском академском друштву „Зора“. Предавања је слушао и у Минхену и Петрограду. Докторирао је у Бечу 1896, на немачком, са тезом Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор, која му је штампана у Јагићевом часопису „Archiv für slavische Philologie“. Са историчарем Јованом Радонићем 1897/98. боравио је на специјализацији у Москви и Петрограду. Био је присталица „нове историјске школе“ Илариона Руварца. Г. 1898/99. био је професор у Српској гимназији у Цариграду, истовремено радећи и у тамошњем руском Археолошком институту, где је посебно проучавао односе Византије са Србима. Г. 1900. радио је у Минхену код чувеног византолога Карла Крумбахера. По повратку у земљу 1900. постао је доцент, 1903. ванредни а 1919. редовни професор на Катедри за историју Велике школе у Бгду. Члан Српске краљевске академије постао је 1905, најпре дописни а од 1920. редовни; био је дописни члан Румунске, Чешке и Немачке академије наука. Сарађивао је у листовима и часописима („Стражилово“, „Јавор“, „Политика“, „Глас Академије наука“). У Лондону и на париској Сорбони је држао предавања, а као члан државне делегације учествовао је на Мировној конференцији у Паризу. Један је од оснивача Историјског друштва у НСаду (и његовог „Гласника“) и Југословенског историјског друштва у Бгду (и „Југословенског историјског часописа“). Пред крај живота започео је рад на планираном деветотомном издању Историје српског народа у средњем веку, али је стигао да напише само први том, који је објављен после његове смрти. Успео је да заврши и објави четворотомну Народну енциклопедију српско-хрватско-словеначку (1924-1928), на којем пројекту је окупио мноштво угледних аутора – припадника сва три народа. Иако је као члан МС припадао групи око Јована Цвијића која је желела реформе и за то није добила подршку, Матица га је уважавала као почасног члана и после његове смрти се од њега опростила са великим пијететом. СНП га је такође желело у својим редовима: 15/27. VII 1898. је именован за управника, али је већ сутрадан поднео оставку тако да практично није ни ступио на дужност. Тада је имао непуне 24 г. и био би то убедљиво најмлађи управник СНП.

В. В.