СТАРЧИЋ Велибор-Виктор – глумац (Рушчук, Бугарска, 11. V 1901 – Београд, 1. VI 1980). Отац му је био Истранин, а мајка Францускиња. Отац је радио по многим градилиштима, у Малој Азији, Грчкој, Румунији, Бугарској, а у Србију је дошао због изградње пруге у Чачку. Имао је несрећно детињство услед неслагања родитеља и очеве сумње да му он није син. Велик утицај на његово детињство и васпитавање имала је баба по мајци, такође Францускиња. У раном детињству, већ од 1912, радио је као физички радник на изградњи железничких пруга. Рано је напустио школу и родитеље и запослио се у трговини у Чачку. Ту је први пут гледао позоришну представу и схватио да је то професија којом ће се бавити. На сцену је ступио први пут 1918. у Аматерском позоришту у Горњем Милановцу. Прве улоге које је играо су: Слободан у Хеј, Словени и Сељак Јован у Ђиду. После Првог светског рата дошао је у Бгд у жељи да постане оперски певач. Стеван Христић га је примио 1919. за члана Хора НП у Бгду. У то време играо је чак и епизодне улоге у Драми НП, а прва улога му је била Миљко у Хајдук Вељку. Често је мењао позоришта, тако да је играо у НП у Сарајеву (1922-1925), у НП за Далмацију у Сплиту (1925/26), у Београдској оперети (1928/29), НП у Згбу (1929/30), у СНП у НСаду (1930-1938) и у НП у Бгду 1938. Био је један од иницијатора и оснивача Уметничког позоришта у Бгду чији је члан био од оснивања 1938. до 1942. После ослобођења поново је био члан СНП од децембра 1944. до новембра 1946, када је прешао у НП у Ријеци, где је остао једну сезону. Од 1947. је био члан новооснованог Југословенског драмског позоришта. Од 1949. је више од 10 г. предавао глуму на Академији уметности у Бгду. Поред глуме и педагошког рада опробао се и као редитељ. Гостовао је у свим већим југословенским позориштима. Улогом Барона Лембаха у представи У агонији обележио је 45 г. уметничког рада. На филму је први пут заиграо 1928. у Грешници без греха Косте Новаковића, а у послератној филмској продукцији остварио је запажене улоге у стотинак филмова: Дан четрнаести, Пут у рај, Изгубљени син, Ујка Вања, Србија на истоку, Хроника паланачког гробља, Злочин и казна, Све ће то народ позлатити, Слом, Посета старе даме, Мирис пољског цвећа, Повратак отписаних… Био је глумац који никада није импровизовао на сцени. Тумачио је разнолике карактерне улоге: драмске, психолошки изражене, неуротичне и психопатске ликове, лукаве и лицемерне и многе друге. Имао је невероватан стваралачки дар испољавајући га пуним унутрашњим доживљајем, истанчаним емоцијама и конкретним глумачким средствима. Глума му није била пренаглашена, нити  наметљива, није претеривао у изразу него увек складно доносио улогу. Велико богатсво у глумачком изразу му је омогућавало да у и у тзв. малим улогама оствари велике сценске изразе. За свој уметнички рад добио је између осталих и две награде на Стеријином позорју и Седмојулску награду СР Србије за животно дело 1963, а за улогу у филму Дан четрнаести награду на Пулском фестивалу 1960.

РЕЖИЈЕ: Центрифугални играч, Комедија с бисером, Олимпија, Кир Јања, Женидба, Ивкова слава, Два цванцика.

УЛОГЕ: Милош (Максим Црнојевић), Борислав Петровић (Путем искушења), Ервин (Брак из љубави), Петер (Комедија с бисером), Гроф Канчијану (Кнегиња чардаша), Глуховцев (Дани нашег живота), Ковач (Олимпија), Делабудлијер, Доминик (Ја те варам јер те волим), Талонов (Најезда), Кир Дима (Кир Јања), Председник општине (Вода са планине), Пјер Милон (Виноградари из Шартреа), Митке (Коштана), Барон Шобер (Три девојчице), Оберон (Сан летње ноћи), Јаго (Отело), Тартиф (Тартиф), Фигаро (Фигарова женидба), Хљестаков (Ревизор), Помет, Сади (Дундо Мароје), Нинковић (Госпођа министарка), Газда Милан (Сумњиво лице), Јат (Свадба), Смирнов (Медвед), Аурел (Леда), Смрдић (Родољупци), Отац (Шест лица траже писца), Лукша (Дубровачка трилогија), Лембах (У агонији), Павлин (Јегор Буличов), Фјодор (Браћа Карамазови), Глумац (На дну).

ЛИТ: С. Ј. Душановић, Ликови од 1861 до 1941, необјављена грађа, Позоришни музеј Војводине, НСад, инв. бр. 7614, с. 282-289; А-м, Вики величанствени, ТВ новости, јун 1980; А. Мујчиновић, Понос наше сцене, Политика експрес, 3. VI 1980; М. Радошевић, Отишао је велики мајстор сцене, Политика, 4. VI 1980; П. Волк, Беогрдско глумиште, Бгд 2001.

М. Л.