СТЕФАНОВИЋ Јован – оперски певач, баритон (Врање, 19. VIII 1900 – Нови Сад, 29. VIII 1968). Надимак „Курсула“ добио је по јунаку из Првог српског устанка јер је као дечак рецитовао песму о њему. Завршио је абаџијски занат и већ 1911. почео да зарађује као кројачки помоћник – у Врању па у Бгду; успео је да уз рад заврши четири разреда основне и три разреда средње (вечерње) школе, а како је врло рано испољио надареност за певање – и четири разреда музичке школе „Станковић“. Соло-певање је учио и приватно: најпре у Бгду код Душана Јанковића, Фриде Бинички и Александра Руча (корепетитора и диригента Београдске опере), а затим и на Конзерваторијуму у Бечу код Ернеста Темпела (1930-1932). Када је 1931. и победио на певачком такмичењу, једна бечка аристократска породица је прихватила да га материјално подупре у даљем усавршавању. Лако је научио немачки а ускоро и чешки, па је певао у Оломоуцу, Моравској Острави, Карловим Варима, Плзену, Братислави, Прагу (где је 1936. учествовао и у једном филму – Хармоника) и Рајхенбергу. Пре рата је наступао и у оперетским представама у позоришту Рајка Веснића, а после рата у операма у Скопљу и Бгду; био је међу иницијаторима и оснивачима скопске Опере. Солист Опере СНП постао је 1. VIII 1950. и у њој је остао до пензионисања, 31. XII 1959. Паралелно је све време предавао у музичкој школи „Исидор Бајић“, широм земље и у иностранству концертирао као певач народне музике и снимао за радио-станице и дискографске куће. Носилац је Ордена рада, Награде ГИОАПВ, више пута је и новчано награђиван у НСаду, а 1948. је добио Награду града Скопља за изузетан допринос раду Скопске опере. Улогом Амонасра у Аиди прославио је у СНП 26. XII 1955. тридесетогодишњицу уметничког рада. Одликовао се „високом радном етиком, колегијалношћу, уметничком одговорношћу, бујним темпераментом и несвакидашњим глумачким способностима… усвојивши методичност и високу професионалност својствену Немцима и Чесима успео је да свој хајдучки, врањански, миткетовски темперамент подреди трезвеном и систематском раду и сталном усавршавању“ (М. Хаднађев). Био је сталан гост оперā у Прагу, Братислави, Карловим Варима и Плзену. Снимао је за чехословачке радио-станице наведених градова, али и Бгда, НСада, Скопља и Дубровника, а грамофонске плоче за чувене куће: „Odeon“, „His Master’s Voice“, „Ultraphon“, „Parlaphon“…

УЛОГЕ: Кнез Игор (Кнез Игор), Жермон (Травијата), Амонасро (Аида), Ренато (Бал под маскама), Ескамиљо (Кармен), Скарпија (Тоска), Шарл Жерар (Андре Шеније), Марсел (Боеми), Астон (Лучија ди Ламермур), Себастијан (У долини), Алфио (Кавалерија рустикана).

ЛИТ: А-м, Г. Јован Стефановић, Српска сцена, 1942, бр. 16, с. 509-510; Ј. В(иловац), Војвођанско народно позориште у новој сезони, СВ, 29. X 1950; А-м, Нове снаге, НС, 1950, бр. 6, с. 3;  Н. Грба, Д’Алберова опера „У долини“ на новосадској позорници, СВ, 24. I 1952; Н. Петин, „Кармен“ на сцени новосадске Опере, НС, 1952, бр. 51, с. 1-2; М. Ивановић, Оперска премијера, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; Ј. Путник, Обнова Пучинијеве „Тоске“ на сцени СНП-а, Дневник, 17. XI 1953; М. Милошевић, Јован Стефановић Курсула, Дневник, 25. XII 1955; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; М. Хаднађев, In memoriam. Јован Стефановић-Курсула, Дневник, 8. IX 1968; А-м, Јован Стефановић Курсула, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 18; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 114.

В. В.