СТЕФАНОВИЋ Стефан Н. – драмски писац и лирски песник (Нови Сад, 1805. или 1806 – Нови Сад, 1826). Једно време је „понарођиван“ у: Стеван Стевановић. Најстарији син Николе-Кабаничара и жене му Јелисавете, домаћице-„мајсторице“. Отац, родом из Ирига, мајсторско право је стекао у НСаду 1801. „Одушевљени народољубац“ и „љубитељ српскога књижества“, сина С. је „неизмерно волео, врло радо дочекивао његове другове у своме дому, свагда би им изнео вина, лично их частио и служио и с усхићеношћу слушао њихове одушевљене разговоре и диспуте“. Почесто је упадао у мање или веће дугове, враћајући их уз знатнију неуредност, до помола „егзекуције иметка“. Са друге стране, и сам је имао дужника, а 1818. је обилатио гостио „у бирцузу мајсторе сурсабове (кабаничаре)“. По природи плаховит, прек, оштрог језика, склон „физичком истеривању правде“, спреман да некоме привремено помогне цеховским новцем без знања осталих, иако срдито устајао је против оних што исто чине и почешће подложан каквој, за оно време, недужнијој занатлијској „афери“ равној „мањем изгреду“. Потписивао се „рукоју моју, а својеручним крестом“. Уза све то, у Цеху је сматран бољим и угледнијим мајстором и човеком којем су биле повераване и виђеније дужности. Најзад, био је коловођа „сепарације“ кабаничара и сабова (простих кројача, абаџија), која је, саобразно наравима доба, „извршена у најлепшем реду и миру“: „чланови раздвојена цеха се изгрлише, ижљубише, узајамно се на растанку благосиљајући“. Јелисавета (Јека, Јеца), кћи старовремског, „простосерпског“ новосадског пароха Матеје Димитријевића и попадије му Саре, у брак је (4/16. XI 1804) унела завидан мираз. Имали су четворо деце: два сина, С. и Лазара, и две кћери, Софију и Марију. Обоје су држали до доброг гласа и поноса породице: синове су школовали и на страни, у вишим образовним заводима, а у НСаду су имали породичну гробницу управо уз врата Успенске цркве. Основну школу и 6 разреда гимназије С. је завршио у родном граду. Школске 1818/19. био је „у трећем разреду граматике, под г. Милованом Видаковићем“ и са Јованом Рајићем-Млађим – један од „превасходни(х)“. Шести разред гимназије учио је 1821/22. као „љубимац П. Ј. Шафарика, професора најстаријег разреда“ и директора самог „заведенија“. Уз то, припадао је „првом омладинском покрету“ код нас, односно – кружоку, зачетом у новосадским гимназијским клупама, чији програм је, свакако и између осталог, изискивао „рода слави ићи стазом Шафариковом“, бити Вуковац – што заноснији и што доследнији, те „роду остати веран душом и срцем“. Поред Ђорђа Димитријевића, потоњег адвоката новосадског, и Рајића-Млађег (доцније: „почасни вицефискал“, и „фишкал“ – у НСаду, професор Крагујевачког лицеја и „списатељ“), споменуто „удружење“ чинили су и С. доживотни пријатељи Лазар Лазаревић, будући професор Новосадске гимназије српске а успут адвокат у месту службовања, и Адам Драгосављевић, позније гласовити учитељ барањски и сремски, обојица, иначе, касније и знаменити књижевници. Филозофију (7. и 8. разред гимназије) С. је учио у Сегедину од 1822. до 1824. Прву г. права је студирао у Јегри, а другу и трећу није могао завршити у Пешти јер га у том граду срећемо око 22. V и 24. VI 1826. у звању „земље(мерског) учен(ика)“, „висок(оученог) г(осподина)… земљемер(а)“ („земљомерца“, студента земљомерства), односно – у осталим изворима – он је, наведене г. и у назначеном месту, „инџинир“ (!), „слушатељ математическиј“, „учио технику“, те – изучавао „геометрију“. Без сумње, пре уз ову или ону напомену него уз какву и незнатнију са­радњу Рајића-Млађег и Л. Лазаревића, 1825. је завршио драму Смерт Уроша Петаго, чију су праизведбу пратиле интриге (до горчине) митрополита Стратимировића, „озлојеђен(ог) на призоре у којима је говор о калуђерима“, и до узапћења „представе“, што је учинило да С., пренеражен, „одмах почне избацивати крв, и још исти дан леже у кревет“. Ипак, забрана је убрзо опозвана заузимањем „многи(х) одличнији(х) и слободоумнији(х)“ Новосађана, па се „болесник… придиже“ и „представленије“ би одржано октобра исте г. Приказало га је у тамошњем Крајнеровом театру Новосадско содружество („старији гимназисте, неке девојке и жене, правници – студенти, млади људи“), међу којима: „правник“ Коста Николић (Урош Немањић Пети), „једна његова рођака“ (Јелисавета), Атанасије Николић (Вукашин и редитељ-руководилац приредбе); С. је играо Краљевића Марка, а још су наступиле Марија Тодоровић и Станојевићева, „родом из Сарајева“. „Трипут је повторавано“, увек под другим насловом: Цар Урош, Урош, другиј цар серпскиј и Урош, цар Срба; „свагда је театер тако пун био, да више људства у себе сместити није могао. А то је јавно доказателство, да су зритељи и сочиненијем и представленијем задовољни били“. С. је и надаље био слабог здравља, које се поправило таман толико да је могао отићи у Пешту и наставити школовање. Наредне г. (1826) објавио је оде у „Летопису“, од којих је најзнаменитија Г. Вуку Стефан. Караџићу, штампана новим правописом. У међувремену је окончао „науке“ и вратио се кући. Иначе, С. је био „висок, витак, плав, нежна састава, а нарави благе и питоме, веома омиљен, и свугде радо приман“. У свакодневном животу грубу реч никада није употребио „иако је располагао читавом скалом људских стања и расположења“. Пио није, „али је много пушио, можда и премного“. Изразитији Вуковац, и то онај који је „у Новом Саду волео изгубити Мецената него рећи да је црно – бело“. Покосила га је туберкулоза „тек што је навршио двадесету годину живота“ – заправо и засигурно умро је пре 20. XII 1826. Сахрањен је у породичној гробници у НСаду. Г. 1894. одржана је свечана комеморативна седница Књижевног одељења МС посвећена успомени на њега, а уприличено је и обележавање његовог гроба каменим плочама (МС и С. сестра Софија Бокшан). Његове песме и Писмо Адаму Драгосављевићу штампани су посмртно у „Летопису Матице српске“ а стихови и у „Бачкој вили“. Трагедија Стефан Дечански остала му је у рукопису и изгубљена је. Главним стварним насловима, и поднасловима, Смрти Уроша Петог, досад записаним, и одсад навођеним, ваља додати још неколико битних обележја самог „сочиненија“, која износе на видело дана сву његову сложеност: оно је просветитељско-сентименталистичка творевина – у најбољем смислу те речи, „самостално српско оригинално дело“, историјска драма, „прва српска романтичарска трагедија“, сценски текст настајао на подлогама „писане историје“ – и оне памћене у народној епској песми, „књига којом веје чисто народни дух“, шекспирско-шилеровско-калдероновско чедо одњихано и  у колевци Гетеове и Лесингове драматургије, „трагедија у правом и уметничком смислу“, „казалиште које отвара ново доба“ у српској књижевности и савремено (оновремско) „гражданско“ приказање. У СНП је 14. III 1933. премијерно изведена трагедија Смрт Уроша Петог, коју је за савремену позорницу прерадио Риста Одавић.

БИБЛ: Цар Урош, трагедија, изгубљен ркп.; Смрт Уроша Петаго, последњег цара српскаго, ужасно-жалосна игра у пет дејствија, Будим 1840; Урош V Немањић, други и задњи цар серпски, жалосна, јуначко повјесна игра у 4 чина, загребачки препис, 1841, засад непознат; Смрт Цара Уроша V, велика народна драма (позоришни примерак), Бгд 1842; Смрт Цара Уроша, жалосна игра у 3 деленија, са српског на немачкиј преведена Теодором Јанковићем, нештампан и досад невиђен рукопис дела, приказиваног у немачком позоришту, у Великом Бечкереку, поткрај 1843; Смрт Уроша Петог, последњег цара српског, ужасно-жалосна игра у пет дејствија, Бгд 1864; Смрт Уроша V Немањића, трагедија у 4 чина, Л. Стојановић, Каталог Народне библиотеке у Бгду, IV, Рукописи и старе штампане књиге, Бгд 1903; Смрт Уроша Петог, трагедија у пет чинова, редакција Р. Ј. Одавића, НСад 1928; Смрт Уроша Петог, трагедија у пет чинова, припремио за штампу и предговор написао Б. Ковачевић, Бгд 1951; Смерт Уроша Петаго, последњег цара српскога, ужасно-жалосна игра у пет дејствија, Почеци српске драме, приредио В. Ерчић, Бгд 1987.

ЛИТ: М. Савић, Наше драмско првенче, ЛМС, 1889, књ. 160, св. 14, с. 27-59; М. Савић, Стеван Стевановић, Из српске књижевности, НСад 1898, с. 13-61; Р. Ј. Одавић, Смрт Уроша Петог, предговор, НСад 1928, с. III-VIII; В. Живојиновић, Из књижевности и позоришта, Бгд 1928, с. 87-92; F. Wollman, Dramatika slovanskèho jihu, Праг 1930, с. 31-32; В. Стајић, Привреда Новог Сада 1748-1880, НСад 1941, с. 83-84, 294-296, 298-299, 304; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, НСад 1947, с. 43, 84, 86, 97, 98; Б. Ковачевић, Стефан Стефановић и његово дело Смрт Уроша Петог, Бгд 1951, с. 5-20; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974, с. 241-291; В. Ерчић, Почеци српске драме, Бгд 1987, с. 12-23, 245-248.

В. Е.