СТЕФАНОВИЋ Светислав – лекар, песник, драмски писац, књижевни критичар, преводилац, научни радник (Нови Сад, 1. XI 1877 – Београд, 26. XI 1944). Преци су му из Србије после слома Првог српског устанка пребегли у Војводину, најпре у Чуруг па у Срем, у Брестач код Пећинаца; деда му је био свештеник а отац кројач. Рано оставши без родитеља, основну школу је похађао у Старом Футогу, код деде по мајци, који је у селу држао крчму. Српску православну велику гимназију завршио је у НСаду 1896. Као стипендиста Фонда Марије Трандафил (500 форината годишње) студирао је најпре технику у Цириху 1896/97, затим филозофију у Бечу 1897/98. и коначно медицину у Прагу и Бечу, где је 1902. и дипломирао. Пошто је неко време по Србији радио као лекар (1903-1905. у Јагодини и 1905-1906. у Ћуприји), поново се нашао у Бечу, где је 1907/08. специјализирао туберкулозу и истовремено студирао англистику и компаративну књижевност. Написао је докторску дисертацију („ригороз“) о Шекспировом Хамлету, али му је рукопис изгорео у току путовања, у пожару приликом судара возова код Будимпеште. Г. 1908. стекао је право да полаже докторат из филозофије, на основу својих научних радова, али га је политичка криза око аустроугарске анексије Босне спречила да дође у Беч. Од 1908. до 1912. обављао је лекарску праксу у Обреновцу. У оба Балканска рата деловао је као војни лекар у Дринској дивизији другог позива, са којом је стигао до Љеша и Скадра. Г. 1914. радио је као лекар у Бгду. У Првом светском рату био је командир пољске болнице Моравске дивизије у чину капетана. Оболео је од тифуса, затим је прошао кроз албанску Голготу и доспео на Крф, а одатле отишао у Солун, у Штаб српске Врховне команде, где је радио као преводилац при страним мисијама. У рату се као лекар истакао у сузбијању колере и тифуса међу војницима и цивилима. Због ратних заслуга је одликован. Одмах по завршетку рата, 1919, поново је био лекар у Бгду. Објављивао је стручне радове у часопису „Српски архив за целокупно лекарство“. Организовао је „Друштво за душевну хигијену“, а био оснивач, први секретар, потпредседник и председник Југословенског лекарског друштва, чији је „Гласник“ уређивао и осам пута био међу приређивачима његовог конгреса, као и у организацији Свесловенског лекарског конгреса у Сплиту. Био је и директор београдског Општинског санитета. На Медицинском факултету један је од оснивача Катедре за патологију, а пензионисан је као лекар 1935. године. Пресудом Војног суда I корпуса НОВЈ новембра 1944. је осуђен на смрт, с образложењем да је сарађивао са окупатором, односно квислинзима. Стрељан је, а на полувековно брисање из историје и заборав био је осуђен и сав његов рад. Савремени биографи сматрају да се није огрешио о свој српски народ, ни као лекар о лекарску етику. Стекао је широко образовање. Говорио је енглески, немачки, мађарски, француски, италијански, латински и јеврејски, а служио се и грчким језиком. Био је почасни члан Чехословачког лекарског друштва, члан Гетеовог друштва, дописни члан Института за словенске језике у Лондону. Одликован је орденом Светог Саве II степена, а мађарски Пен-клуб доделио му је медаљу за превод Мадачеве Човекове трагедије. У Бгду је био члан Југословенског одбора Професорског друштва, председник београдског Пен-центра (1933) и за време рата председник Српске књижевне задруге (1942-1944). Још за време школовања у Бечу био је, као један од предводника „Зоре“ (српског академског друштва наклоњеног идејама Светозара Марковића), друштвено-политички ангажован; затим је био члан Народне радикалне странке, 1910. је прешао у Самосталну радикалну странку, 1920. је био међу оснивачима Републиканске демократске странке и члан њеног Главног одбора, а 1935. се прикључио националистичком Љотићевом „Збору“, из којег је иступио 1938. Одлучно је одбацивао све оптужбе да се приклонио фашизму. Јавно се 1942. залагао за приступање замишљеној Недићевој Социјалистичкој странци. Од 1899. до 1943. објавио је око 250 чланака политичке садржине у двадесетак листова („Застава“, „Одјек“, „Република“, „Покрет“, „Идеје“, „Отаџбина“, „Правда“, „Време“, „Обнова“, „Српски народ“). Први књижевни рад му је песма Лаку ноћ („Стражилово“, 1893). На једну од његових песама композитор Хуго Доубек је компоновао мелодију која је певана у гимназији на Светосавској беседи у НСаду. Свој први критички текст написао је о Војиславу Илићу (1897). Од 1893. до 1944. сарађивао је у више од 60 књижевних листова и часописа у земљи и иностранству, објавивши преко 200 чланака. Његова интересовања била су поезија, књижевна критика, народна и драмска књижевност, светски класици… Аутор је драмских дела Кућа тамних сенки и Сукоби, у 4 чина, које је написао према исповести Митје Карамазовог у роману Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског (драму је на конкурсу наградила МС и објавила је 1932. у „Летопису МС“ – књ. 273, с. 1-27, књ. 274, с. 33-50, књ. 275, с. 39-64, а Ј. Скерлић је оштро напао управо сиже, не приметивши да је грађа преузета од Достојевског). Био је најплоднији преводилац Шекспира код нас: превео је 14 његових драма. Прво Шекспирово дело које је превео било је Много вике ни око шта (у Бечу 1897). На седници ПО ДСНП 22. XII 1897 / 3. I 1898. реферисано је да је „непознати преводилац“ поднео ово дело СНП за извођење; превод је прослеђен Лази Костићу на оцену, али се није нашло на репертоару новосадског театра. Са енглеског је преводио и приповетке Е. А. Поа, поезију Свинберна, Блејка и Росетија, са јеврејског Соломонову Песму над песмама и Давидове Псалме, са италијанског Мусолинијеву књигу О корпоративној држави, са немачког Гетеову Пандору и књигу Херман и Доротеја. СНП је извело његове преводе Шекспирових комада: Млетачки трговац 1905, Богојављенска ноћ 1933. и 1969. и Сан летње ноћи 1940, 1945. и 1957.

БИБЛ: Песме I–III, Мостар 1903-1905; Скице (проза), Мостар 1904; Из енглеске књижевности (есеји), Мостар 1907; Сукоби (драма), НСад 1910; Сунца и сенке (песме), Бг 1912; Строфе и ритмови (песме), Бгд 1919; Погледи и покушаји (мисли), Бгд 1919; Лаза Костић – Антологија, Згб 1923; Из новије енглеске лирике (есеји), Бгд 1923; Магбет и превођење Шекспира, Comoedia, 1924, бр. 10, с. 6–7; Поводом премијере „Краља Лира“, Comoedia, 1924, бр. 17, с. 9–11; Плагијатор Хамлета и његови покровитељи (полемика са С. Пандуревићем), Бгд 1925; Кућа тамних сенки (драма), Бгд 1927; Епизода о Офи и Дриди у Беовулфу, Бгд 1927; Границе (песме), Бгд 1928; Сабрана дела 1–4, Бгд 1931–1933; Портрети и есеји 1–2, Студије о народној књижевности 3–4; Hennil and Other Poems, Translated from the original Serbian, Бгд 1933; Нова антологија српске лирике, књ. 1–2, Бгд 1943–1944.

ЛИТ: Л. Костић, Светислав Стефановић – Виљема Шекспира Отело, црнац од Млетака, Рад и Именик МС, 1903, додатак II, с. 18–23; А-м, Интервју са г. Д-р Св. Стефановићем, Comoedia, 1924, бр. 5, с. 18–19; С. Пандуровић, Патолошки случај Светислава Стефановића и његови браниоци, Бгд 1925; Р. Ђисаловић, Поезија Светислава Стефановића, Бгд 1943; М. Ненин, Светислав Стефановић претеча модернизма, НСад 1993; М. Ненин,  Епистоларна биографија Светислава Стефановића, НСад 1995; З. Петковић-Прошић, Критичко опредељење Светислава Стефановића, Бгд 1999; П. Пузић, Ломача за Сенса – злочин и казна Светислава Стефановића, Сремски Карловци 2003.

В. В.