СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ – позоришна институција у НСаду, несумњиво најзначајнија и најутицајнија у Југославији. Због тога је вероватно занимљива за све које било где у свету привлачи позориште као облик савремене културе. Име С. п. настало је од имена једног од највећих српских комедиографа Јована Стерије Поповића, који је деловао у другој половини XIX века, и од речи „позорје“, речи старинске, из употребе већ избачене, која има веома широко и подесно значење јер означава позоришну игру, сцену, чин, представу, слику, позориште итд. У спомен Ј. С. Поповићу 1956. је, о 150-огодишњици његовог рођења и 100-годишњици смрти, у НСаду приређен фестивал свих југословенских театара – који је добио име С. п. Идеја свејугословенског позоришног фестивала намах је пустила корење и он је почео да се развија у најважнију позоришну институцију у Југославији. Свакако је карактеристично што је идеја о њему рођена баш у НСаду, где је некад и почела да се развија српска позоришна култура. НСад је од шездесетих г. XIX века у позоришном погледу био посредник између Бгда, Згба и других наших центара. Зато је природно што су баш у овом граду опет почели да се остварују подстицаји за међусобно позоришно повезивање; културна традиција се овог пута оплодила у условима модерног живота. Тако је НСад наставио са својим пионирским деловањем у културном повезивању народа и народности Југославије и именом Стерије, којег називају и нашим Молијером, међусобно повезује савремену позоришну уметност на подручју Југославије. А идеја о С. п. рођена је 1956. не само због јубиларне свечаности у почаст великом комедиографу него пре свега као одраз положаја нашег позоришта уопште. После Другог светског рата малобројни позоришни радници у нашој земљи распоредили су се углавном око најстаријих и најпризнатијих позоришних кућа у Бгду, НСаду, Згбу, Љубљани и Осијеку. У исто време настало је много нових позоришних установа. Мислимо пре свега на народна позоришта у већим седиштима у Југославији а чак и изван ње (СНГ у Трсту). У академијама за позоришну уметност основаним у Бгду, Згбу и Љубљани почели су да се формирају нови редитељи, драматурзи и глумци. Уз наслеђе позоришта народноослободилачких јединица, које су деловале на партизанској територији, једну деценију после ослобођења позориште у Југославији толико се разбокорило по квантитету (а делимично и по квалитету) да је било више него нужно потражити некакав заједнички смер или заједничку повезаност позоришне уметности у Југославији. Тај заједнички смер тражи и до извесне мере и даје С. п. у НСаду. Снага и смисао ове институције су пре свега у њеном основном циљу: помагати у развоју и уметничкој афирмацији позоришне литературе на подручју Југославије. Током десетогодишњег развоја позоришта која су настајала широм Југославије као гљиве после кише и у време кад су млади, нови позоришни ствараоци преузимали наслеђе старијих и искуснијих позоришних радника, испоставило се да немамо домаћих позоришних текстова. А историја позоришта нам доказује да је од антике до ренесансе све до XVIII века позориште почивало пре свега на писцима који су стајали уз њега и писали за њега. Тек од друге половине XIX века постало је природно да позоришта у свој репертоар уносе и стара и нова домаћа дела, али и стара и нова дела страних позоришних писаца. Тако се догађало и у нашим театрима, где су своје живо место нашли и старији и новији и домаћи и страни позоришни писци, па се чак догађало да страни полако почињу да потискују домаће. Тако је у суштини, када је реч о домаћој драмској литератури, Југославија била сиромашна, а у раздобљу најсилнијег размаха позоришне активности одједном се испоставило да се позориште као репродуктивна установа развијало брже и боље него позоришна литерарна продукција. Зато је било нужно наћи некога ко би позоришну књижевну продукцију одистински ефикасно подупро и тако јој помогао да оживи на позоришним даскама. Очигледно је да се ни једно позориште на свету не може развијати с правом уметничком снагом, нити може успоставити прави контакт с публиком, ако нема домаћих аутора. Томе нас учи историја позоришта. И тако се и позоришним и другим културним радницима 1956. учинило нужно да за позоришта у Југославији нађу „кућне ауторе“, уколико желе да позоришта одиста пусте корење у домаће тле. Старање о домаћим драмским текстовима је, дакле, суштински задатак С. п., а сви остали задаци проистичу из овог првог или су њему подређени. С. п. мора бити аниматор и пропагатор нашег аутентичног позоришног израза, нашег драмског стваралаштва, мора бити преглед наших достигнућа и успеха, трибина наших позоришних проблема, наших стремљења и путева, наших уметничких и друштвених преокупација и, уопште, свега онога што настаје око феномена који називамо позориштем. С. п. истовремено мора да се стара о везама међу појединим позоришним кућама у Југославији и међу појединим позоришним радницима, мора да се стара и о позоришним публикацијама и да чува историјске документе позоришта народа и народности Југославије, итд. итд. Дакле, највиши облик ове институције је фестивал који се одвија сваке г. у пролеће: у почетку је то било крајем маја, потом у другој половини априла, па се усталило у термину – од 26. маја до неког датума с почетка јуна (у зависности од дужине програма). Главни одбор С. п., састављен од најзначајнијих и најеминентнијих представника позоришног света целе Југославије али и од многих других културних и друштвених радника, израдио је пропозиције на основу којих се фестивал одвија. На основу тих пропозиција свако позориште у Југославији има могућност да за фестивал предложи дело савременог или старијег домаћег аутора које је током текуће календарске године поставило на својој матичној сцени. Позоришта су врло ревносна у игрању домаћих драмских текстова, па за фестивал редовно стигне између четрдесет и шездесет пријава. Предложена позоришна дела најпре гледају посебне стручне комисије, које су током дугог низа г. откад С. п. делује доживљавале најразличитије ступњеве развоја а у суштини увек обављале исти посао: из свега што су позоришта понудила за фестивал бирале су најбоља и најзначајнија остварења. Комисије избор обично обаве веома брзо, јер су углавном састављене од позоришних критичара или позоришних стручњака који дела мање или више већ познају. А кад комисије заврше свој задатак, наступа главни селектор, који је истовремено уметнички директор С. п., и он прегледа отприлике двадесет до тридесет представа које су му комисије предложиле – и онда саставља коначни репертоар према својим уметничким критеријумима. Његов репертоар је према томе врло личан и одсликава ауторски карактер избора. И поред тога, мора да га одобри Уметнички савет и прихвати Главни одбор. Представама које је селектор изабрао и о свом избору информисао ова два тела увек се додаје и домаће позоришно дело које је било награђено на Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву. (Овај фестивал се бави само камерним, авангардним, експерименталним текстовима који, разуме се, нису нужно домаћег порекла. Сарајевски фестивал је, дакле, некаква подружница С. п.). Фестивал обично започне доста тихо и скромно, али у таквој напетости какву може да изазове само олимпијска атмосфера: на њему суделују целокупна југословенска позоришна критика и сви значајнији позоришни ствараоци Југославије, а прати га, разумљиво, и новосадска позоришна публика која је позоришту предана свим срцем. Ваља имати на уму да је фестивал такмичарског карактера: за најбољу домаћу драму, за најбољу сценску адаптацију домаћег књижевног текста и за најбољу комедију. Расписане су, разуме се, и награде за најбољу представу у целини, за најбољег редитеља, сценографа, костимографа и музичког ствараоца. Природно је што су предвиђене и многе награде за најбоље глумце и глумице и за различите врсте игре. Представе оцењује посебан жири састављен од познатих и искусних позоришних стручњака. Временом су облик жирија и његовог рада доживљавали много промена: понекад је жири био многочлан, понекад сведен на неколико имена, а понекад је после сваке представе заседао и о представи расправљао јавно, понекад опет иза затворених врата. Но, у сваком случају, персонални састав жирија се мењао скоро сваке г. Добити награду С. п. у Југославији је једна од највиших почасти коју може да постигне неки позоришни радник. Основну активност С. п. која свој врхунац достиже у годишњем такмичарском фестивалу, састављеном искључиво од дела домаћих драмских писаца, подупире, међутим, низ установа које називамо пратећима. На првом месту треба споменути Округли сто критике, који се током фестивала окупља сваког преподнева и анализира представу која је на програму била претходне вечери. Округли сто критике је духовита, претежно новинарска, надасве слободна установа у којој анализе појединих позоришних појава у Југославији каткад достижу изванредно занимљив ступањ квалитета. У суштини је реч о правом правцатом позоришном семинару који поводом живих и актуелних проблема позоришног текста, представе, режије, игре и целокупне апаратуре неког позоришта, својим радом сваке г. доноси нове и занимљиве погледе на стање и развој позоришта у Југославији и, наравно, на стање и развој позоришне теорије. Округли сто критике се, међутим, развија у виши и организованији облик и то у разним формама такозваних „јавних трибина“, на којима наступају углавном теоретичари и критичари позоришта са посве уобличеним предавањима која се односе час на историју позоришта народа и народности Југославије час на горућу позоришну проблематику данашњих дана. Како смо већ рекли да је Округли сто нека врста позоришног семинара, Јавну трибину бисмо могли назвати позоришним универзитетом. С. п. је, дакле, широко отворило своја врата најразличитијим практичним и теоријским позоришним тенденцијама. Зато је потпуно разумљиво што оно подржава и представе које на фестивал долазе ван конкуренције, представе које позива Главни одбор или се за крај фестивала уприличи гостовање стране представе на текст југословенског аутора. Скоро редовно се догађа да фестивал прате и наступи разних позоришних трупа са самосталним позоришним реситалима. Устаљен је и свакогодишњи Сусрет позоришних академија Југославије, када и професори и студенти размењују искуства и, истовремено, приказују најзначајнија достигнућа својих школских настојања, а на С. п. им се обично укаже прилика да чују (и по потреби ангажују за своју средину) неког домаћег или страног позоришног уметника-педагога који ће их упознати са својим искуствима у школи и на сцени. Уз овај живи живот, свој живот на фестивалу живе и најразличитије пратеће изложбе: неке настају ad hoc (о Ј. С. Поповићу, о савременој југословенској драми, о Марину Држићу, о Лази Костићу, о стогодишњици професионалних позоришта у Југославији, о развоју македонског националног позоришта, о М. Крлежи, о Б. Нушићу, о И. Цанкару и др.), док су друге устаљене и већ су постале институције (три тријеналне изложбе: фотографије, костимографије и сценографије и позоришне књиге и периодике, које се смењују). Како су ове изложбе међународног карактера, њихове резултате оцењује посебни међународни жири који се сваке г. мења, а награде свечано додељује Главни одбор. Богата и прилично јединствена активност С. п. била би узалудна да је не прати свакодневни живот НСада, односно гостију који на фестивал долазе са свих страна. Та „фестивалска публика“ бесумње је нешто особито а њена најплодотворнија особина је у томе што чини сталну заједницу југословенских позоришних радника. Поред тога што ова заједница ствара „олимпијску атмосферу“ на самом С. п. и суделује у свим његовим интелектуалним манифестацијама, она је створила и организацију драмских аутора Југославије, организацију позоришних радника Југославије и Са­вез позоришних критичара и теоретичара Југославије (управо је овај савез пласирао идеју да се на новосадске сусрете привуку и гости из иностранства). На фестивал су заиста долазили и многи странци – да погледају представе и остваре контакт са југословенским позоришним уметницима – и те су посете биле случајне и спонтано организоване све до 1970, када је установљен тријенални Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога (1970. „Савремена драма и позоришна критика“ са учешћем представника 18 земаља; 1973. „Позориште и самоуправљање“ – 22 земље; 1976. „Позориште и публика“ – 26 земаља; 1979. „Глумац и позоришно стваралаштво“ – 27 земаља итд.). На овим симпозијумима учествовали су неки од најеминентнијих представника савремене позоришне критике и мисли у Европи, Америци и Африци. Разумљиво је што се С. п. постарало да богата интелектуална и позоришна активност њених установа не остане само на призорима који ишчезну кад завеса падне, кад се људи разиђу или изложба затвори. Установило је своју издавачку активност. Међу најважније публикације свакако спада позоришна ревија „Сцена“, која излази шест пута годишње и у којој се представљају деловање С. п., позоришни живот Југославије уопште и, разуме се, позоришни свет како га виде позоришни радници или како он допире до њих. Редовно се издају књиге из едиције „Савремена југословенска драма“­ (драмски текстови награђени на фестивалу), те из едиције „Драматуршки списи“ (историјски и теоријски проблеми позоришта). Веома је значајна и архивско-документациона активност: скупљање и чување докумената о свим важнијим догађајима некадашњег и садашњег позоришног живота у Југославији. Центар за позоришну документацију и драматуршки архив су неизбежни у озбиљном проучавању позоришног живота у нашој земљи. Центар има и богату позоришну библиотеку, обогаћену пре свега књигама које издавачи сваке треће г. остављају у НСаду после изложбе позоришних књига и публикација. Све ово су, наравно, прилично суви подаци о почецима, раду и значају С. п. Вероватно нема фестивала који доследно одбацује сваку везу са туризмом и широком спољашњом атрактивношћу, него се у целини посвећује трагању и стваралаштву. Управо се зато, можда, више пута догодило да се фестивал нађе у опасности, да његове енергије спласну, и онда поново набујају, да се сваке г. подједнако бори за свој лик. Очигледно је, међутим, да сваке г. бива све присутнији у свести позоришних радника Југославије и да ће, вероватно, живети још дејственије, јер, кад је о С. п. реч, реч је о једној од највећих драгоцености на подручју културе које је створила савремена Југославија. Г. 2015. је у издању С. п. објављена монографија 60 година Стеријиног позорја (документарна грађа), коју је приредила Александра Коларић – са комплетним извештајима о свим активностима С. п. до наведене јубиларне г.

Ј. В. (прев. Ј. Ј.)