СТОЈАНОВИЋ Милутин – преводилац и песник (Београд, 1840 – Београд, 1871). Потиче из угледне београдске породице, од оца Исидора, професора Лицеја београдског и књижевника. Основну школу (1850), реалку (1856) и Лицеј (1860) завршио је у Бгду, а друштвене науке студирао је у Швајцарској и Француској (1860–1864). Службовао је као професор у Београдској гимназији (1864-1869) и чиновник у Министарству унутрашњих дела (1869-1871). Говорио је француски и немачки. Оригиналне и преведене песме објављивао је у часописима: „Шумадинка“ (1856–1857), „Подунавка“ (1857–1858), „Вила“ (1865), „Даница“ (1866), „Србија“ (1869), „Матица“ (1869). Беседа на гробу Дамјана Борисављевића штампана му је и посебно (Бгд 1869). Стекавши, још на студијама у Паризу, посебну наклоност према театру, настојао је да обогати домаћи позоришни репертоар најновијим и најпопуларнијим позоришним делима са европских сцена. Тако је за потребе наших позоришта са француског превео око 50 позоришних дела, од којих је на позорницама Бгда и НСада изведено 13. Познати су његови преводи: Ж. де Премареј – Уделите сиротињи (1869); Ш. Гијом Етјен – Клин клином (1870); Т. Баријер – Пепељуга (1870); Е. Нис и И. Тисеран – Намесник вексфилдски / Вексфилдски свештеник (1870); Ф. Понсар – Част и новац (1871); Е. Скриб – Прва љубав (1871) и др. На сцени СНП играни су његови преводи: Мелвил, Мерл и Боари – Цар Петар Велики као лађар, историјска комедија у 2 чина (1871); Е. Бризбар и Е. Нис – Париска сиротиња, драма у 5 чинова (1871); В. Сарду – Присни пријатељи, комедија у 4 чина (1874); П. Мерис – Сиротињски адвокат, драма у 5 чинова (1885); Ф. Рајмунд – Распикућа, чаробна позоришна игра у 3 чина (1887); Е. Моро, П. Сироден и А. Делакур – Лионски улак, драма у 5 чинова (1890). Позоришна песма „О како се лако диже…“ из Распикуће, у његовом препеву, постала је популарна варошка песма.

ЛИТ: А. Гавриловић, На Косово, књижевни листићи о времену 1860–1880, Искра, 1898, бр. 10, с. 158; (С. В. Цветковић), Репертоар Народног позоришта у Београду (1868–1965), Бгд 1966, с. 37–41.

Ђ. П.