СТОЈЧЕВИЋ Јован – драмски глумац (Београд, 29. X 1867 – Београд, 1928). Завршио је четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену фебруара 1883. у путујућој дружини Михаила Димића и у њој остао до 1885; 1886. је наступао у СНП у НСаду, од 1887. до 1889. у путујућим трупама Драгутина-Гуте Јовановића и Миливоја Барбарића, од 1890. до 1891. кратко код Ђуре Протића, од 1891. до 1892. опет у СНП у НСаду, крајем 1892. код Михаила Лазића Стрица, од 1893. до 1894. по трећи пут у СНП у НСаду, од 1895. до 1903. у нишком позоришту „Синђелић“, 1904. је водио своју трупу, од 1905. до 1909. поново је био у „Синђелићу“, од 1909. до 1911. је са Димитријем Гинићем водио путујућу дружину „Заједница“, од 1911. до 1912. био је у Повлашћеном позоришту „Стерија“, од 1912. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ (обновљени „Синђелић“). Од 1915. до краја Првог светског рата био је у заробљеништву у Нађмеђеру у Мађарској, где је играо у заробљеничком позоришту. Од 1919. до пензионисања, 1925, био је стално ангажован у СНП у НСаду. У Бгду је 1927. хонорарно наступао у Бранином позоришту. Четрдесетогодишњицу глумачког рада прославио је 6. VI 1923. у СНП у НСаду као Гвозден у Девојачкој клетви. С. је у младости играо љубавнике и драмске улоге, а затим је, у зрелом добу, тумачио карактерне и комичне роле до краја уметничке делатности. Високе интелигенције, врло даровит, занимљив и разноврстан у уметничком изразу, нарочито у карактеризацији ликова, природан у игри и говору, живахне, динамичне природе, С. је био глумац већих стваралачких и уметничких изражајних способности. Његове комичне евокације имале су лепог духа, укуса и изворности, а у стварању комичних ликова био је самосталан.

УЛОГЕ: Козински (Разбојници), Коморник кнежев (Очарани кнез), Вукан (Добрила и Миленко), Лукас Мулграв (Монтроз), Дионис (Штромфајеви), Путник (Лионски улак), Звонимир (Љубав их измирила), Томе (Буњевка), Губаш (Риђокоса), Господин Б (Наш пријатељ Некљужев), Кнез од Корнвала (Краљ Лир), Арса (Кобан спомен), Драгош Соколовић (Вукашин), Барон Траутенбах (Барон Тренк), Кокардје (Диран и Диран), Петар (Царство мрака), Лаћман (Шокица), Станојло (Ђидо), Арсеније (Саћурица и шубара), Ариф-ага (Зулумћар), Арса (Коштана), Сер Франсис Чесни (Карлова тетка), Владикин (Државни стан), Петар Берније (Париска сиротиња).

ЛИТ: А-м, Гледали смо „Саћурицу и шубару“, Наше доба, НСад 1886, бр. 11, с. 2-3; М. С-ћ, „Разбојници“, драма у пет чинова од Ф. Шилера, превели Ж. А. Шокорац и М. В. Вујић, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 11, с. 3; А-м, Добро нам дошли, Ново време, Земун, 1892, бр. 88, с. 4; А-м, 40-годишњица Ј. Стојчевића, Застава, 17. V 1924; А-м, Четрдесетогодишњица Јоце Стојчевића, Јединство, 18. V 1924; А-м, Четрдесетогодишњица Јована Стојчевића, Comoedia, 1924, бр. 22, с. 11-12; А-м, 40-годишњица глумачког рада Јована Стојчевића, Слобода, НСад 1924, бр. 23, с. 4; Брана, 40-годишњица глумачког рада Ј. Стојчевића, Застава, 5. VI 1924; Ст., До виђења, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 23, с. 1.

Б. С. С.