СТОЈКОВИЋ Боривоје С. – историчар позоришта (Забрежје, негдашњи Ваљевски округ, 14. XII 1909 – Дубровник, 23. I 1984). Основну школу и гимназију завршио је у Ваљеву 1927, а Филозофски факултет (Група за југословенску књижевност и теорију књижевности) у Бгду 1931. Аматерски се бавио глумом као гимназијалац и студент; 1932. је као државни стипендист боравио у Паризу, где је гледао позоришне представе и проучавао историју и организацију позоришта. У периоду пре Другог светског рата, као познати позоришни посленик, био је управник, драматург и главни редитељ НП Моравске бановине у Нишу (1. XI 1934 – 1. XI 1936. и поново 1939-1941) и допринео подизању његовог уметничког нивоа. Од 1936. до 1939. радио је као уредник суботњег књижевног додатка дневног листа „Правда“ под називом „Писци и књиге“. У току рата био је у заробљеништву у Нирнбергу и Хамелбургу (1941-1944), где је био активни позоришни посленик у логорашком позоришту. После рата посветио се педагошком раду, као професор у гимназији (VI мушка) и у учитељској и графичкој школи у Бгду, као предавач на стручним семинарима и курсевима, а бавио се и књижевном критиком и историјом позоришта. Књижевну и позоришну делатност почео је као гимназијалац расправом Бол у народној поезији и демократски обзири у уметности („Време“, 1926), у којој, поред осталог, даје критичку анализу неких драматизација народних песама. Г. 1928. објавио је социјално-психолошку драму Јуда, а затим је скренуо на себе пажњу радовима из области театрологије. За студентски рад Историјски преглед српске позоришне критике на конкурсу за најбољи светосавски темат 1931. му је додељена прва награда Филозофског факултета у Бгду. Његов пионирски рад (за који сем Кириловићеве синтезе из 1931. није имао другог полазишта) Историјски преглед српског позоришта (Ниш 1936) наградила је Српска академија наука, а за своје најзначајније дело, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), у издању Музеја позоришне уметности Србије (Бгд 1979), добио је Октобарску награду града Бгда. У „Гласу Матице српске“ објавио је чланак Наши велики глумци у прошлости. Приказе, студије, есеје, расправе и портрете објављивао је у листовима и часописима: „Живот и рад“ (1927-1929, 1931-1937), „Књижевна критика“ (1927-1928), „Српски књижевни гласник“ (1928), „Воља“ (1928), „Венац“ (1929), „Правда“ (1929, 1936-1939), „Летопис Матице српске“ (1930, 1933-1934, 1938-1939), „Јужни преглед“ (1930), „Стожер“ (1931), „Књижевна крајина“ (1931-1932), „Записи“ (1932), „Преглед (1933), „Глас Матице српске“ (1935, 1938-1939); у послератном периоду, поглавито седамдесетих г., најзначајнија је његова сарадња са „Театроном“, у којем му је штампан и већи рад Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата (1975, бр. 4, 1976, бр. 5), као и последње његово – животно дело Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), која је, на скоро 1000 страница, објављена у целих пет бројева овог часописа. Ову књигу, која представља драгоцен темељ и извор за проучавање историје српског (и југословенског) глумаштва, и која би логично подразумевала ангажман читаве екипе театролога, историчара књижевности, социолога и других стручњака, урадио је потпуно сам.

БИБЛ: Јуда, социјално-психолошка драма, Земун 1928; Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1933; О духу и смеру у нашој књижевности, 1933; Позоришни рад Јоакима Вујића у НСаду, ЛМС, 1933, мај, књ. 336; Дражи преко рампе, Сарајево 1934; Утицај војвођанског позоришта на београдско, Годишњак Матице српске, 1935; Историјски преглед српског позоришта, Ниш 1936; Сведочанство о позоришној делатности у Војводини, Борба, 18. XII 1960; Два великана новосадске сцене, у: Споменица СНП у НСаду (1861-1961), НСад 1961; Руководиоци НП у Београду у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, књ. XIV, с. 270-315; Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бгд 1979, поновљено издање 2014. и 2015.

ЛИТ: Semper idem (Д. Живаљевић), Боривоје Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Живот и рад, 1932, св. 79, с. 1706-1707; К. Н. Милутиновић, Боривоје С. Стојковић: Историјски преглед српске позоришне критике, ЛМС, 1932, књ. 336, с. 86-87; Г. Берић, Боривоје Стојковић: „Историја српског позоришта“ 1833-1936, Живот и рад, 1936, св.  156, с. 246-248; С. Станојевић, Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта 1833-1936, Југословенски историјски часопис, 1937, св. LIV, с. 499-500; Ј. Христић, Подвиг једног професора, Политика, 12. X 1978; Д. Милачић, Плодови велике синтезе, Политика, 28. VII 1979; Б. Ковачевић, О прошлости позоришта, Позориште, НСад, 5. II 1980; Ш. Јуришић, Процват наше театрологије, Дневник, 14. VIII 1980; Л. Дотлић, In memoriam. Боривоје С. Стојковић, Позориште, НСад, 1984, бр. 5-6, с. 22.

Л. Д.