СТРИНДБЕРГ Аугуст (August Strindberg) – шведски драматичар, песник и приповедач (Стокхолм, 22. I 1849 – Стокхолм, 14. V 1912). С. је један од најзначајнијих европских драматичара друге половине 19. века, који је својим драмским делом знатно утицао на развој европске и светске драматургије и позоришта. Рођен је у трговачкој кући у којој му је мати радила као служавка. У младости је мењао позиве (учитељ, глумац, новинар, библиотекар). Студирао је медицину и филозофију, а после првих књижевних успеха сасвим се определио за писање. Прву значајнију драму, Мајстор Олаф (Mäster Olof), објавио је 1872; у њој је обрадио тему сукобљавања идеје и стварности у време шведске реформације. У приповеткама је критиковао негативне појаве у шведском грађанском друштву. Његов роман Црвена соба (Röda rummet, 1879) омогућио је продор књижевног натурализма у Шведску. Напустивши домовину 1884. настанио се најпре у Швајцарској; затим је путовао по Француској, Данској, Немачкој (Берлин), поново по Француској (Париз), да би се 1899. вратио у Стокхолм и у њему остао до смрти. То је било време његовог најплоднијег стварања. Свој натуралистички драмски опус отпочео је трагедијом из савременог живота Отац (Fadren, 1887), у којој веома отворено говори о борби за превласт у браку између мужа и жене из које жена излази као победник захваљујући својој безобзирности и лукавости. Најсавршеније дело С. натуралистичке драме је његова Госпођица Јулија (Fröken Julie, 1888). У време великог позоришног успеха у Берлину С. је запао у депресију и беду, а такво стање се задржало и док је боравио у Паризу. Но, то је изгледа био само тренутак – фаза у душевном сазревању после које следе велика дела: У Дамаск (Till Damaskus, 1899), Опијеност (Brott och brott, 1899), Игра снова (Ett drömspel, 1902) и др. По повратку у Стокхолм основао је, заједно са пријатељем Аугустом Флаком, позориште „Интимни театар“, за које је написао четири „камерне игре“, међу којима је најпознатија Сабласна соната (Spöksonaten, 1907), у којој је на експресионистичко-симболичан начин изнео свој презир према људима и животу, а своју општеживотну тугу описао је у свом последњем комаду – Велики пут (Stora landsvägen, 1909). У СНП су изведени његови комади: 1934. Отац, 1977. Госпођица Јулија и 1985. Пријатељи (Kamraterna, 1888).

БИБЛ: Исповести једног луђака (прев. Ђ. Пејановић), Сарајево 1918; Инферно (прев. М. Парежанин), Згб 1920; Госпођица Јулија – Игра снова (прев. М. Стојановић), Бгд 1953; Госпођица Јулија – Отац (прев. М. Стојановић), Бгд 1964.

ЛИТ: М. Крлежа, Отац од Аугуста Штриндберга, Књижевна република, 1924, II, с. 67-74;  С. Бајић, поговор књизи: Отац. Госпођица Јулија, Бгд 1960, с. 173-178; М. Нехајев, Ђела, Згб 1964, с. 228-240; В. Петрић, предговор књизи Служавкин син, Бгд 1964, с. 7-23; Ј. Видмар, Драматуршки записи, НСад 1968, с. 97-101; М. Кујунџић, Трагедија о дугодневици, Дневник, 7. VI 1977; И. Секулић, Из страних књижевности, I, Бгд 1977, с. 580; М. Кујунџић, Смена стране, Дневник, 12. II 1985.

Д. Р.