СТУЛАР Душан

СТУЛАР Душан – пијанист и композитор (Трст, 6. IV 1901 – Нови Сад, 21. I 1992). Студирао је музику на Конзерваторијуму у Трсту (код професора А. Сколека, који је био ученик Франца Листа), где је дипломирао 1924, а магистрирао 1926. По завршетку студија добио је место доцента на Конзерваторијуму у Трсту и на том месту је радио све до 1943, када је морао да напусти Италију због свог напредног, антифашистичког става. По доласку у Суботицу постао је наставник музичке школе и диригент синдикалног хора (до 1946). Од 1947. до 1953. био је наставник клавира и директор Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду. Од 1. IV 1954. до пензионисања, 31. VIII 1967, био је запослен у СНП: најпре као корепетитор а касније диригент и композитор сценске музике. Као пијанист концертирао је у многим местима Италије, Аустрије и Југославије: у Трсту, Напуљу, Милану, Риму, Грацу, Ријеци, Згбу, Суботици, Нишу, Скопљу и НСаду. Једно време бавио се и музичком критиком („Дневник“ и „Наша сцена“). Као композитор показао је изразите склоности ка клавирској, дечјој, сценској и џез музици, те је својом дечјом опером Плава стрела освојио награду на музичком конкурсу у Трсту, а Џез-симфонијом награду на конкурсу у Напуљу (1941). Од осталих композиција вредно је поменути: Концерт за клавир и оркестар Мелодије и ритам, Квартет за четири виолончела, као и многобројна клавирска дела за децу и омладину. За време свог ангажмана у СНП С. је компоновао сценску музику за више позоришних комада: Крвава свадба (Ф. Г. Лорка), Да се насмејемо (А. Салакру), Скендербег (Ј. С. Поповић), Пут око света (Б. Нушић), Оптимистичка трагедија (В. Вишњевски), Покондирена тиква (Ј. С. Поповић), Тетовирана ружа (Т. Вилијемс), Страдија (Р. Домановић), Лисистрата (Аристофан), Догађај у месту Гоги (С. Грум), Шарена лопта (И. Торкар), Да ли је овуда прошао млади човек? (П. Хануш), Смрт Смаил-аге Ченгића (И. Мажуранић) и др.

ЛИТ: А-м, Концерт Марка Стокановића и Душана Стулара, СВ, 12. V 1952; В. Дубравчић, Охрабрење за даље, Дневник, 15. I 1956; М. Кујунџић, Антика у атрактивном руху, Дневник, 8. XI 1959; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 115; С. Радујко, Нови Сад – град музике, НСад 2000.

Н. П.