СУБОТИЋ Јован – књижевник, правник, политичар, председник и другогодишњи члан ДСНП, председник МС и уредник ЛМС (Добринци, Срем, 30. I /11. II 1817 – Земун, 16/28. I 1886). Отац Јоаким је био свештеник, мајка му је Сара. Основну школу учио је у родном месту, гимназију у Сремским Карловцима и Сегедину, а права је студирао у Пешти. На пештанском универзитету је 1836. докторирао филозофију, а 1840. права. У Пешти је радио као адвокат до 1848, а истовремено је обављао и дужност цензора за српске и румунске књиге; био је у зимском семестру 1847. и професор римскога права на пештанском универзитету. На предлог секретара МС Теодора Павловића примљен је за почасног члана ове институције, Павловић му је 1842. поверио и уређивање ЛМС, коју је дужност обављао у два маха, 1842–1847. и 1850–1853. Био је први и једини члан МС који је још 1847. подржао реформе језика Вука Стефановића Караџића. Учествовао је у и народном покрету 1848. и био на Словенском конгресу у Прагу као секретар српске делегације. После револуције живео је у Бечу, а 1853. доселио се у НСад, где се бавио адвокатуром. За првог поджупана Сремске жупаније изабран је 1861, а 1862. је именован за судију Стола седморице у Згбу, тј. члана врховног суда. За народног посланика у Хрватском сабору изабран је 1865. и до смрти је у том својству имао запажену политичку улогу. На словенску етнографску изложбу у Москву отишао је 1867. и због тога је изгубио државну службу. У НСад се вратио 1868. Изабран је за председника МС и ту дужност је обаљао четири г. Истовремено је био и председник скупштине ДСНП од 16. IX 1868. до 3. VIII 1871, као а и председник ЕО ДСНП од 1869. до 1871. У НСаду је уређивао политички лист „Народ“ (1870–1872). Био је омиљен међу Новосађанима, који су га 1872. изабрали за градоначелника, но државна власт се противила и није одобрила именовање. Адвокатску канцеларију је 1873. преселио у Осијек, а 1884. у Земун, где је остао до смрти. Писао је много и био је један од најплоднијих и најразноврснијих српских писаца свога доба, иако се активно бавио и политичким радом (био је један од најактивнијих јавних радника међу угарским Србима). У књижевности се јавио 1834. у ЛМС трима песмама. Прву збирку стихова Лира објавио је у Пешти 1837, а Босиље у Будиму 1843. Наука о србском стихотворству изишла је 1845. Tри његове песме М. Павловић је уврстио у Антологију српског песништва. Сабрана Дела у осам св. публикована су од 1858. до 1873. (једна св. лирских песама, две св. епских, четири св. драма, једна св. приповедака). Приредио је неколико школских књига, читанки и антологија, писао политичке расправе, граматичке огледе, биографије, беседе итд. Његова опширна аутобиографија, под насловом Живот Д-ра Јована Суботића, штампана је од 1901. до 1910. у НСаду, у пет св. Током боравка у Згбу од 1863. до 1867. био је председник казалишног одбора. Радио је на јачању позоришних веза између Згба и НСада. На премијери драме из хрватске историје Звонимир кћерка Људевита Гаја му је предала ловоров венац. У аутобиографији је нагласио да је са новосадским театром био у „врло блиској, тесној вези“. Волео је позориште још од младости, гледао је ревносно представе немачког театра од 1837. до 1847. Пратио је и деловање позоришног друштва Јована Кнежевића, чије су представе утицале да почне да пише драму Херцег Владислав. Сматрао је да „без позоришта не би ни једно драматично дело у свету било написано. Позориште рађа драматична дела, а ова отхрањују позориште“. Јован Скерлић је изрекао неповољно мишљење о његовом књижевном раду: сматрао је да је био „без талента, духа и оригиналности“. Овакав став је утицао и на наше касније историчаре књижевности. Но, он је један од највреднијих и најплодотворнијих српских драматичара. Објавио је драме: Херцег Владислав (1862), Немања (1863), Звонимир (1868), Прехвала (1868), Бодин (1868), трагедије: Милош Обилић (1868), Краљица Јакинта (1871), „слике из прошлости“ Сан на јави (1869), као и известан број пригодних прилога. Поменута остварења, осим Краљице Јакинте, била су на репертоару СНП, као и комад Крст и круна или Крунисање Стевана Немањића (1870). Најпопуларније дело му је била трагедија Милош Обилић. Истакао је да је СНП за време његове управе напредовало, да је „великим кораком одскочило од места, на ком сам га ја примио“. Залагао се да се глумци који имају више талента и воље пошаљу у Беч да би у царским позориштима видели „оно што је најбоље у свом роду“.  Када је 1868. дошао на чело ПО као начелник је допринео не само да се преброди криза, него и организационом и материјалном сређивању позоришта и оживљавању позоришног живота. МС је уприличила прославу поводом 50-огодишњице његовог књижевног рада и тада је од СНП добио на поклон сребрни дивит, тј. мастионицу и златно перо. У свом раду имао је свесрдну подршку младих интелектуалаца, као и С. Милетића, који је позориште сматрао ослонцем при остваривању националног програма народне странке. Настојао је да развија националну самосвест Срба. Сматрао је да позориште није ништа друго до поље за драмско стваралаштво народа, као што је држава поље за политичко стваралаштво народа. Био је политички ангажован, па је писао да једна иста сила која ствара политички живот народа то стварање репродукује и у драмској уметности. Напоменуо је да су глумци СНП били „мили гости свуда, куда су год у походе дошли. Сав наш свет сматрао је у њима носиоце народне идеје српске и будиоце народног живота“. Тодор Манојловић је уочио да је „национални репертоар“ почивао на „два доста солидна стуба: на Стерији (…) и на Јовану Суботићу“, а Зорица Несторовић да су весници националног театра Јован Ђорђевић и С. „тражили националну драму на националној сцени зарад национално-политичких интереса“. Скерлић, ипак, примећује „…његове драме су конструисане по свим правилима старе драмске естетике, родољубиве су у својим историјским мотивима, личности су врло достојанствене и говоре свечаним језиком, али речи су тешке, хладне, усиљене. Ти комади својом националном садржином и патриотским смером могли су се допадати одушевљеној публици шездесетих година и задовољавати потребе оскудног националног репертоара у позориштима у НСаду, Бгду и Згбу, али су данас сасвим заборављени.“ Био је ожењен Савком рођеном Полит, „најпознатијом Новосађанком с краја XIX и почетком XX века“, борцем за женска права. Она је записала да је њен супруг радио „врло лако и брзо, стога је и могао вршити тако силни и разгранати посао“. Имали су четири сина: Дејан је био генерал у руској војсци, Војислав чувени хирург, Бранислав дипломата, а Озрен новинар. Сахрањен је на земунском гробљу у породичној гробници. СНП је издвојило 100 фр. за његов споменик.

БИБЛ: Драматичарска уметност и светско хисторијски живот народа, ЛМС (Сербски летопис) 1867–1869, св. 112, с. 15–25; Живот дра Јована Суботића: (Автобиографија) I–V, НСад 1901, 1902, 1905, 1910; Историјско-политички и биографски списи Јована Суботића из доба Српског покрета у Војводини 1848-1849. (приредио С. Гавриловић). НСад 2003; Живот дра Јована Суботића (автобиографија), (приредио Ј. Радонић), НСад 2009.

ЛИТ: А-м. Др. Јован Суботић, Позориште, НСад 1886, бр. 13, с. 49–51; А. Сандић, На парастосу – у Новом Саду помен Д-ру. Јовану Суботићу, Позориште, НСад 1886, бр. 59, с. 233–231; А. Хаџић, У славу Јована Суботића о св. Сави 1887. године, ЛМС 1888, књ. 153, с. 84–97; С. Суботић, О Јовану Суботићу, Бранково коло, 1904, бр. 46, с. 1470–1479, бр. 47, с. 1499–1504, бр. 48, с. 1538–1540; П. Марјановић, Уметнички развој Српског народног позоришта 1861–1868, НСад 1974; З. Несторовић, Јован Суботић – драмски писац, НСад 2000.

Н. С.