СУБОТИЋ Озрен – новинар, позоришни критичар (Нови Сад, 7. XII 1873 – Београд, 12. V 1951). Био је син др Јована Суботића (в) и Савке (Јелисавете) рођ. Полит. Основну школу учио је у Осијеку, реалку у Земуну, а у Сремским Карловцима Српску велику гимназију. Правне науке студирао је у Згбу и Бечу, одакле је 1896. отишао у Одесу, где је завршио нижи курс Војне академије. Као официр руске војске завршио је и цео курс Института за источне језике у Владивостоку, а затим се вратио у свој пук у Одеси. Учествовао је као поручник у руско-јапанском рату (1904/05), у Манџурији. Када је између зараћених страна био потписан уговор о миру, у повратку је путовао преко Јапана, Пацифика и САД у Канаду, а потом преко Лондона и неколико европских држава у Одесу. За време боравка на Далеком истоку пропутовао је пустињу Гоби и био у Тибету. Пошто је у међувремену његов најстарији брат Дејан (1850-1920), генерал и главни губернатор Туркестана, био отпуштен из руске војске због својих слободоумних идеја за време револуције 1905-1906, после извесног времена и С. је поднео оставку на војну службу. Вративши се у Угарску, радио је као приватни доцент на Трговачкој академији у Будимпешти. За време Првог светског рата био је интерниран. По завршетку рата, до 1927. је радио у НСаду као професионални новинар у „Застави“, а затим је отишао у Бгд, где је боравио до смрти: радио је, најпре, извесно време као чиновник Министарства саобраћаја, па као лектор у Централном прес-бироу Председништва Министарског савета. У Бгду се 28. VII 1930. венчао са Јеленом-Лелом Пауновић (рођ. 1894), концертном пијанисткињом и наставницом музике, сестром композитора Миленка Пауновића. Окупацију су обоје провели у врло тешким околностима. На сахрани се од њега опростио академик др Иван Ђаја, професор Београдског универзитета. С. је био полиглота, свестрано радознале природе; у школи и у животу стекао је многа и разноврсна знања која је обогаћивао својим путовањима по свету и дугим боравком на Далеком истоку. Немиран и несталан дух, уз то веома склон боемском начину живота, није имао ни постојану вољу ни истрајност за систематичан и континуиран рад да би у публицистици створио дела трајнијег значаја, што је по своме образовању и својим способностима могао. Први свој рад, песму Цветак и девојка, објавио је 1885. као дванаестогодишњи дечак у Змајевом „Невену“. Пре Првог светског рата штампао је песме, приче, чланке о српским и хрватским писцима, српским политичарима и историјским личностима, и приказе књига у „Бранковом колу“, „Сриемским новинама“ (Вуковар) и „Застави“, после рата песме у „Радикалском гласнику“ (Велики Бечкерек), „Жени“ (НСад), „Застави“ и „Недељним илустрацијама“, приказе ликовних изложаба у „Застави“ и „Правди“, а сарађивао је и у „Новостима“ и „Политици“. У том периоду је извесно време био и уредник „Заставе“. Од септембра 1923. до краја априла 1927. потписивао је у „Застави“ и позоришне критике. Овом врстом рецензентског посла бавио се поред других новинарских обавеза; повремено се јављао чланцима о позоришту и у београдској театарској ревији „Comoedia“. У својим позоришним рецензијама С. је импресиониста: уме да се нескривено одушевљава успелом глумачком креацијом, да „завије у обланде“ неуспеле улоге, да објективно и добронамерно укаже и на добре и слабије моменте у представи. Пратећи рад СНП од краја осамдесетих г. XIX века и познавајући све његове великане, неретко се у својим приказима, поређења ради, позивао на њихова остварења. Умешно је анализирао драмски текст и оцењивао и декорску и костимску опрему представе. Није много држао до нових праваца у режији, али је тражио да представа у целини буде добра, поклањајући нарочиту пажњу дикцијској чистоти сценског говора. Са успехом и разумевањем писао је рецензије и о концертима, оперским и оперетским представама. Иако његове критике данас не би могле издржати строжије књижевне критеријуме, оне су у своме времену корисно послужиле популарисању позоришта и биле леп знак пажње коју је С. поклањао залагању, напорима и уметничким резултатима наших тадашњих сценских стваралаца. Пре Првог светског рата засебно је објавио неколико мањих радова, прича и цртица са Далеког истока, углавном прештампаних из листова у којима су се први пут појавили: Sinphonia pastorale – Владивосток – Вампир (НСад 1911), Прича о том како се Кинез Ли Чао Суј заљубио у малу лепотицу (НСад б. г.), Аматерасу О О Микали (НСад 1912). У књизи Из жутог царства (НСад 1921) сабрао је више занимљивих текстова о људима и из живота онога дела света, дотле мало познатог нашој јавности. Са руског је превео Човјека М. Горког (Вуковар 1905). У рукопису су му остали збирка песама, приче и путописи. Одликован је Орденом Светог Саве IV реда.

ЛИТ: Р. Веснић, Новосадска позоришта између два рата, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 321.

Л. Д.