БРУЧИ Рудолф – виолинист, композитор и музички педагог (Загреб, 30. III 1917 – Нови Сад, 30. X 2002). Детињство је провео у Крижевцима, где је започео опште и музичко школовање, које је наставио у Вараждину, Копривници и Згбу. После завршене средње музичке школе „Ватрослав Лисински“ у Згбу (код проф. Ренате Шенштајн) уписао је виолину на загребачкој Музичкој академији у класи Марије Шен. Још као студент постао је члан Загребачког гудачког квартета, а почео је и да компонује. Своје прво дело већег обима написао је 1940: оперета Прва љубав по либрету Норберта Најгербауера (било је предвиђено да главне улоге певају Нада Штерле и Б. будућа супруга Олга Игрец). За време Другог светског рата био је наставник и диригент у Вараждину. Од 1945. је као виолиниста ангажован у Уметничком ансамблу Дома ЈНА у Бгду, а 1946. наставља прекинуте музичке студије. На одсеку композиције Музичке академије у Бгду студира код П. Бингулца, М. Тајчевића и К. Барановића. Пошто је дипломирао (1952), одлази на специјализацију у Беч (Akademie für Musik und darstellende Kunst) код професора Алфреда Ула. Од 21. II 1951. до 31. VIII 1955. је корепетитор и шеф оперског хора СНП. Од 1. IX 1955. је директор Средње музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду све до 1974, а у исто време је, од 1. II 1962. до 15. I 1964, хонорарни в. д. директора Опере СНП. Оснивањем Академије уметности у НСаду (1974) постаје њен први декан; 1978. се враћа у СНП, где оснива Музички центар Војводине, који његовим одласком у пензију 1983. престаје да постоји. Дописни члан Војвођанске академије наука постао је 4. XII 1979, а редовни 22. XI 1984. Његов обимни стваралачки опус обухвата вокално-инструментална, симфонијска и музичко-сценска дела: кантате Србија (1960), Човек је видик без краја (1961) и Војводина (1970), ораторијуми Salut au monde (1967) и Сви смо ми једна партија (1979), Симфонија, Rondo giocoso, Sinfonietta I, концерти за виолину и оркестар, за кларинет и оркестар, за тромбон и оркестар, за фагот и оркестар, свита Маскал, Simfonia lesta, Трећа симфонија, Интрада, балети Сусрети (1963), Демон злата (1965), Кирка (1967), Ноћ на прузи (1972), Катарина Измајлова (1977 – супруга и син су после Б. смрти музику за овај балет уступили СНП). Добитник је Октобарске награде НСада (1961), награде „Мир и пријатељство“ у Прагу (1961), Награде ослобођења Војводине (1973), Ордена рада са црвеном заставом (1974), француског ордена „Order national du mérité“ (1977) и Седмојулске награде (1985). У СНП су извођене његове кантате Војводина (1971) и Човек је видик без краја (1977), ораторијум Сви смо ми једна партија (1979) и балети Демон злата (1966) и Ноћ на прузи (1970).

ЛИТ: И. М. К., Трећи концерт Новосадске филхармоније, СВ, 18. I 1952; M. Vogelnikova, Novosadsčani s pripovedno varianto, Delo, Љубљана 14. VI 1966; В. М(иросављевић), Нова премијера у СНП. НОБ у Балету, Дневник, 8. III 1970; А. Вачић, Смрт поред пруге, Вечерње новости, 10. III 1970; А-м, О музици у паузи. Наш гост Рудолф Бручи, композитор, Дневник, 7. V 1970; Ђ. Г., Нови балет, Вечерње новости, 16. V 1970; С. Савић, Пет балета за пет година, Дневник, 17. VI 1970; Р. П(оповић), Прво извођење балета „Ноћ на прузи“, Политика, 19. VI 1970; Б. Рушкуц, Поводом премијере новосадског Балета. На пола пута, Дневник, 21. VI 1970; Р. Ђ., „Ноћ на прузи“ Рудолфа Бручија, Политика, 9. VII 1970; А-м, Концерт на киши, Борба, 9. VII 1970; Р. Поповић, Балет отпутовао на турнеју у Холандију и Белгију, Политика, 22. X 1970; Д. П-ћ, Кантата „Војводина“, Дневник, 10. III 1971; Р. Поповић, Ново дело Рудолфа Бручија – кантата „Војводина“, Политика, 24. IV 1971; И. Рацков, Опера и Балет Српског народног позоришта из Новог Сада, Руковет, Суботица 1971, св. 11-12, с. 518-519; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 14; С. Савић, Југословенски балет данас, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 4, бр. 6, с. 6, бр. 7, с. 5, бр. 8, с. 12, бр. 9, с. 10, бр. 10, с. 19; Д. Плавша, Маестро Рудолф Бручи, Позориште, НСад 1979, бр. 1-2, с. 6; М. Адамов, Рудолф Бручи (1917-2002), Алманах позоришта Војводине, 2006, бр. 37, с. 195-196.

В. В.